Srbija kao Mezija

… demokratsko društvo u kome bi svako pa i ja mogao da se bavi svojim poslom, a ne da gubi vreme na razne vrste političkih demonstracija i manifestacija. I što je najgore, tome se ne vidi kraj.“

Kraj toj imitaciji života u Srbiji videće se tek kada i ako većina građana postane svesna šta ih je snašlo, kako je sve počelo i krene da jednom za svagda eliminiše uzrok svoga propadanja. A počelo je devedesetih godina prošlog veka, kada je uspostavljen Komunističko-nacionalistički i Kriminalni politički front koji je pokrenuo građanski, verski i lopovski rat u Jugoslaviji i iskoristio ga da instrumentalizuje i privatizuje sve službe bezbednosti i njihov rad usmeri isključivo na očuvanje sopstvene vlasti.

Sve je dakle počelo još 1990. godine kada je po naređenju Miloševića, u tada još „živoj“ Jugoslaviji, srpski odnosno Republički SUP upao i okupirao tzv. Savezni odnosno jugoslovenski Sekretarijat unutrašnjih poslova. Od tada do danas sve „Službe“ su pod kontrolom, „KNK političkog fronta“ i u vidu „borbe za spas ugroženog srpstva i države“, sprovode sve njihove zamisli, sa jednim jedinim ciljem – očuvanje vlasti.

Sve je to lepo u jednoj jedinoj rečenici nedavno sročio Jovica Stanišić, jedan od Miloševićevih ratnih šefova „Službe“ kad je rekao: „Kakvi izbori, kakve stranke i parlament? Sve je „Služba“. Ona je u Srbiji jedini kontinuitet.“

„KNK front“ je politička konstanta u društvu svih ovih godina. Uspostavili su ga još pre više od četvrt veka sedmorica „veličanstvenih“ gangstera, bolje reči dunstera srpske politike: Milošević – Dačić – Šešelj – Nikolić – Vučić – Arkan – Palma. To su ljudi koji su Srbiju uveli u rat, da bi kao „zaštitnici“ srpstva uskočili u političko sedlo i jahali državu i narod, vodeći ih direktno u propast.

Podržani od kompletne nacionalističke intelektualne elite, ti svati nisu dozvolili a i danas ne dozvoljavaju, da mi kao narod prevladamo prošlost, pa je prošlost zavladala nama. Nema budućnosti za generacije koje „KNK“ – „Služba“ skoro jedan vek od završetka Drugog svetskog rata, truje nebuloznim pesmama tipa: „Od Topole pa do Ravne gore“. Dok su njihovi vršnjaci u civilizovanom svetu, zagledani u daljine i u „Ratove zvezda“, srpska mladost, pognuta i natrag okrenuta, na Zvezdinom i Partizanovom stadionu i u sportskim dvoranama, po uputstvima „Službe“, vodi prave verbalne i koreografske ratove protiv Evrope, UEFA, i FIFA a za „odbranu“ Kosova i bratstvo sa Rusima. Nekadašnja „KNK“ parola da se Srbija „brani u Kninu“, sada je zamenjena fikcijom „Kosovo je srce Srbije“. A zato vreme, gase se ili su na aparatima za održavanje u životu: Jedan Kragujevac, Čačak, Kraljevo, Niš…

„KNK“ linija dominira političkom scenom Srbije, od raspada velike države, iako je politika merljiva kategorija. Zna se šta je ko i kada rekao a šta uradio. „Služba“ međutim ne dozvoljava da se to pravilo uspostavi i u Srbiji. Danas možeš pričati jedno, sutra sasvim deseto i tako lažući održati vlast decenijama.

„KNK“ politički front je kriv za Knin, Vukovar, Sarajevo, Srebrnicu i Kosovo. I ma koliko dugo vladali i ma koliko se trudili da to izbrišu iz sećanja, od tih zločina ne mogu pobeći. Oni su pravi i jedini izdajnici srpskog naroda i njegovih nacionalnih interesa.

Zbog svega toga, smešno je kada danas najjači živi političar iz tog fronta, traži nekakav društveni unutrašnji dijalog o Kosovu. Kosovo se nije otcepilo, Kosovo je taj „KNK front“ amputirao da bi pred građanima svakodnevno „urlikali“ od „fantomskih“ bolova zbog nečega čega više nema. Time se naravno skreće pažnja stanovništva od stvarnih bolova svakodnevnog života. Ali ne samo to nego još i gore. Amputacija Kosova je izvršena da bi se građani Srbije i službeno pljačkali do nezamislivih razmera, jer samo KNK front zna kome i kako daje novac iz budžeta Srbije.

U Maderinoj visokoj školi života naučio sam pravilo da je ljudima bolje ukazati na ono što jesu nego ih smatrati onim što nisu. Kako međutim lepim rečima reći „kralju“ ili bolje „koordinatoru“ naših života istinu koja je vrlo ružna. Pomogao mi je jedan od najstarijih maderaša Adam Ale Obrenović. Postavi, kume, „kralju“ jedno obično pitanje: Da li ozbiljan političar ima ovakve karakterne osobine: nedosledna baraba, lažov, licemer, patološki nastrojen vlastodržac, kapriciozan, maliciozan, demagog, samoljubiv i srebroljubiv. Takvih karakteristika ne bi se postideo nijedan pohlepni palanački grandoman. Jedina žudnja takve političke pomahnitalosti jeste da nikada ne učini ništa za zajedničke društvene potrebe. „Kralj“ je izabran zbog obećanja da će svima u Srbiji i to u roku od šest meseci biti bolje, a onda svake godine koristi izbore i položaje, da bi što više prigrabio za sebe i svoje „potoke“ vlasti. To se i u srpskoj politici ma kolika kurtizana bila, zove – prevara.

Delotvornog leka za tu vrstu društvene infekcije nema, pa se mora čekati neka naša Deus ex machina, neko naše neočekivano rešenje za prekid opskurne vladavine tog našeg „kralja političkog kupleraja“. Odnos njegove vlasti prema kriminalu najbolji je pokazatelj do koje mere su „Služba“ i politika kriminalizovani. Ubijeni narko-diler i vođa Partizanovih navijača Sale Mutavi, po pravosnažnoj presudi osuđen na pet godina zatvora, ne samo da nije proveo ni jedan jedini dan iza rešetaka, nego su mu odate počasti kao da je narodni heroj. Šta je to nego direktna veza politike sa kriminalnim grupama? A koreni svega jesu u toj „KNK“ ratnoj politici. U politici koja je dozvolila da nam međunarodna zajednica uvede sankcije i na kraju da nas bombarduje. U ratu i pod sankcijama stvorena je kriminalna država tako što je odobravala, podržavala i sama učestvovala u šverc-komerc biznisu i krijumčarenju nafte, cigareta, hrane i čega sve ne. I tako godinama. Korupcija i kriminal ugrađeni su dakle u same temelje današnje srpske države. Ubistvo Đinđića pokazalo je koliko je „KNK politički front“ jak. Iluzorno je očekivati da se u takvim uslovima pojavi neka vlada ili civilno društvo koje će sve preko noći promeniti.

Kada porastu unuci Marka Vidojkovića i njegove generacije, na ovim prostorima Srbi će uveliko biti u manjini, jer svake godine u Srbiji nestaje po jedan grad veličine Leskovca. Moći će samo iz njegovih knjiga da pročitaju da se taj prostor u Rimskoj imperiji zvao Mezija, a od dolaska Južnih Slovena na Balkan – Srbija. Mezija je nastala, a Srbija je već previše dugo na putu bez povratka.

Autor je urednik Sportske galaksije