Srbija kao privatni posed

Jer dok Đoković sija u toj Galaksiji svetskih velikana, mi njegovi zemljaci živimo u našoj i njegovoj rodnoj grudi Srbiji, u mrklom mraku i sa idiotizmima, odnosno budalaštinama i glupostima koje su sve gušće.

Znam da postoje mnogo onih koji se ljute zbog ovakvih konstatacija. Oni, gledajući samo svoje lične i porodične interese, ne shvataju da su, svi ti hoću-neću pregovori oko Kosova, sve te kule od Beograda na vodi, svi ti koridori od jedan do jedanaest, sve te kičerske vojne i zadružne parade šunda, sva ta verbalna borba protiv korupcije koju vode najveći korupcionaši, sve te pobede fudbalera nad Kostarikom i Litvanijom, sve te Zvezdine lige šampiona sa i bez navijača, zapravo samo najobičnije fingiranje i simuliranje normalnosti u zemlji u kojoj ništa nije normalno. Mogu se ti uskogrudi sebičnjaci i primitivci ljutiti koliko hoće i mogu one koji iznose istinu psovati i nazivati najpogrdnijim imenima, ali ne mogu nijednim kontraargumentom osporiti gore izneti opis stanja u kome se kao društvo nalazimo, jer to je naša stvarnost.

U toj stvarnosti, brdska klizišta ruše nestručno napravljene potporne zidove na auto-putu. Neznanje takođe ruši zid na građevini u centru Beograda i ubija čoveka. Uništava se Pančićev vrh, zakonom zaštićeni prirodni krov Srbije u nacionalnom parku Kopaonik. Zbog stranih interesa otima se Aerodrom građanima Niša. Državni i gradski funkcioneri svojim prijateljima otvaraju turističke agencije. Odmah potom zloupotrebom državnih medija naprave neviđenu reklamu, pokupe novac od građana i onda jednostavno ugase firmu i nestanu i prijatelji i funkcioneri. Predsednica Vlade koja je po Ustavu kao izvršni organ vlasti zadužena da vodi i unutrašnju i spoljnu politiku, bez stida i srama izjavljuje da Vlada nema stav o Kosovu. Od početka godine na ulicama naših gradova, sačekušama ili podmetanjem bombe ispod automobila, ubijeno je preko dvadeset ljudi a da nijedno ubistvo nije sudski procesuirano. I na kraju kao najava potpunog haosa u društvu, prošle nedelje je jedna penzionerka, nemoćna da se drugačije odbrani od pohlepe, bahatosti i pretnji, jer niko od nadležnih kojima se obratila nije reagovao, uzela pištolj i sama likvidirala nasilnika.

Kada u državi ne možeš do pravde da dođeš putem zakona, kad prorade pištolji, to je onda siguran kraj svake društvene zajednice. Srbija se polako ali sigurno pretvara u Orvelovu životinjsku farmu u kojoj se više ne može raspoznati ko je svinja a ko čovek. A da smo stvarno kojim slučajem neko životinjsko carstvo, većina bi, nema sumnje, bili nojevi. Jer većina poput nojeva drži glavu u pesku dok postajemo društvo varalica koji kradu čak i nacionalne rekorde u atletici.

Nekada su današnji vlastodršci Srbije koji gotovo svi potiču iz bivših jugoslovenskih republika, nazivali ljude koji su živeli na ovom prostoru od Horgoša do Dragaša, Srbijancima, kao da postoje Nemcijanci i Francuzijanci. Hteli su valjda da kažu da su oni veliki a mi mali Srbi. A ti Srpčići su stvorili prvu državu na Balkanu i bili poštovani i cenjeni, dok su živeli u svojoj kraljevini ili u republici Jugoslaviji. Raspadu te velike države najviše su doprineli baš ti veliki Srbi, politički, kvazinacionalistički nasilnici Milošević, Dačić, Šešelj, Vučić, Nikolić, Arkan i Palma.

A čovek koji danas vlada Srbijom potpuno je promenio karakter društva tako što je državu pretvorio u svoj privatni posed. Taj navodni najbolji student Pravnog fakulteta, ne samo da se ne pridržava pravnih normi zapisanih u Ustavu i zakonima, ne samo da ga ne interesuje legitimnost i legalitet već se svemu tome javno ruga. Nikad niko kao on nije vladao bez ikakve odgovornosti i bez minimuma znanja o naciji i državi. Nikada niko nije, bez ikakvih ovlašćenja pregovarao o sudbini Srba i Srbije. Uspeo je da stvori autentičnu Survival Serbia, odnosno preživljavanje samo najvećih razbojnika. To je njegov cilj i postiže ga pred našim očima gotovo bez ikakvog otpora.