Srbija koja se predala

U Beogradu se na protestu okupilo nekoliko hiljada građana da izrazi solidarnost i saosećanje sa stradalima u tragediji prilikom obrušavanja nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

Šta je sa ostalim žiteljima glavnog i drugog po veličini grada u Srbiji? Ne pominjemo one koji su na bilo koji način povezani sa zlikovačkim kartelom koji je uništio državu, niti one, koji zbog oportunizma i mentalne lenjosti, „gledaju svoja posla“. Pitamo se šta misle i šta očekuju svi oni koji su svesni tragične situacije u kojoj se nalazimo.

Oni su dvanaest godina protestovali protiv brojnih zločinačkih odluka, postupaka i delanja grupe koja se uz pomoć populističkih i nacionalističkih „fora i fazona“ domogla vlasti i vešto razrađenim mehanizmima manipulacije, ucene, zastrašivanja i korumpiranja, uspela da je do danas zadrži.

Izlazili su na brojne redovne i vanredne izbore na svim nivoima koje su vlastodršci redovno dobijali i uz pomoć njih postajali još jači. Podržavali su opozicione partije, koalicije i predsedničke kandidate i za njih glasali, uprkos njihovim nespretnim potezima, međusobnim neslogama, pogrešnim procenama i rđavo anticipiranim rezultatima. Nisu odustajali od ideje da ličnim angažovanjem i aktivnostima mogu da doprinesu da se anti društveni sistem demontira i izgradi novi.

Šta se sa njima dogodilo i gde su danas kad je teror u usponu a zločinci pokušavaju da prikriju i relativizuju zločine? Da li su se predali i odustali, zaključujući da više ništa ne može da se učini, iako ni do tada nisu bog zna šta veliko činili? Jasno je da više niko ne može da veruje u proteste na kojima se okupi izvestan broj ljudi, saslušaju se govori i krene u protestnu šetnju do određene lokacije, odakle se svi raziđu kućama.

Možda je nekada takav koncept protesta oslobađao demonstrante napetosti, radovao ih susretu sa istomišljenicima i ostavljao im utisak da su javno iskazali sopstveni stav. Nisu ni tada verovali da će se šetnjama razbiti mafijaška, korupcionaška, pljačkaška i destruktivna mašinerija.

Danas, ne samo da ne veruju, već osećaju da ih vređa i unižava taj repetitivni, nesvrsishodni i bezidejni scenario, jer doživljavaju da su ponovo zloupotrebljeni u nečijoj zakulisnoj igri.

Niko se ne nada da je moguće da se na izborima legalno i legitimno promeni vlast, a da budu organizovani na postojeći način. Još je slabija nada da će neka „međunarodna zajednica“ da ispostavi račune Glavnom kreatoru i realizatoru svih zločina i nepočinstava, zahtevajući od njega da okupiranu državu preda nekim novim ljudima, ili će ga oni prozvati za učešće u poslednjim ratovima na ovom tlu.

Nemoguće je poverovati u čudo da će se ovde pojaviti neka sasvim nova, ozbiljna, hrabra, odgovorna i vizijom obdarena ličnost, koja može da okupi respektabilan broj građana i pokaže im put iz bezizlaza.

Tako percipirana realnost može da nametne zaključak da više ne postoje objektivne mogućnosti da se legitimnim sredstvima i nenasiljem može zaustaviti naš ubrzani hod ka otvorenoj diktaturi. Anticipirajući sadržaje sve izvesnijeg suspendovanja i ovih rudimentarnih ostataka slobode i uslovne demokratije mnogi pokušavaju da zamisle kako žive ljudi u Belorusiji, Turskoj i drugim mračnim svetskim teritorijama.

Pitaju se da li postoji i koji je to način da se u takvim uslovima, živi, radi, planira, raduje, druži, odgaja potomstvo i veruje u budućnost. Oni su se, na neki način, u mislima dislocirali iz ovog vremena i prostora i pomirili sa činjenicom da se neće dogoditi nikakve promene u kojima će njima biti bolje.

Mali broj je spreman da se zapita šta je svako od njih činio da do tog „boljeg“ dođe i ima li snage, volje, želje i odgovornosti da, uprkos svemu, brani svoje ljudsko pravo na osmišljen i slobodan život, umesto da se jednostavno preda.

Autorka je neuropsihijatar iz Vršca