Srbija mora da vrati partnerstvo sa Britanijom

U centru zbivanja je, po ko zna koji put u istoriji, Velika Britanija i njena moć da preuzme vođenje igre i oko sebe okupi najmoćniji, najbogatiji i najrazvijeniji (u svakom smislu) deo čovečanstva.

Nije, dakle, prvi put da Britanija, naizgled ophrvana problemima i naizgled u padu kada je reč o snazi na međunarodnoj sceni, podseti na svoju veličinu, koju je gradila stolećima. Mereći istorijskom „štopericom“, bio je potreban samo trenutak da London okupi oko sebe desetine saveznika, koji će čvrsto i bespogovorno stati u podršku Britaniji i njenoj tvrdnji da je ruska država direktno odgovorna za napad bojnim otrovom na svog bivšeg agenta u drevnom Solzberiju, na jugu Engleske.

U čemu leži moć Britanije da tako munjevito, oko sebe i oko jednog cilja, okupi najveći i najrazvijeniji deo EU i NATO, Sjedinjene Države, Australiju i Kanadu i niz drugih zemalja, koje je smatraju prijateljem? Otkuda baš da Britanija kaže – e, sad je dosta, ponašanje Rusije je prevršilo svaku meru, zapadni svet joj mora odgovoriti snažno i jedinstveno? I otkuda Britaniji moć da baš njen udarac šakom o sto svi prihvate kao poziv koji se ne odbija? Da li bi Zapad demonstrirao slično jedinstvo, da je umesto Britanije alarm upalila Nemačka, Francuska ili čak SAD? Verovatno ne bi.

Ovih dana se pokazuje koliko su bile pogrešne procene da će Velika Britanija posle odluke o napuštanju Evropske unije otići na marginu svetske scene, da će njen uticaj još brže opadati. Dešava se nešto sasvim suprotno, Britanija kroz naglo zaoštravanje konflikta sa Rusijom, staje na čelo zapadnog bloka (da, ponovo se može govoriti rečnikom Hladnog rata) i ujedno obeshrabruje sve one crne prognoze koje su pratile odluku njenih građana da napuste EU.

I ovde smo već došli do jednog od odgovora na pređašnja pitanja. O izlasku iz EU odlučili su građani Britanije, a institucije su takvu odluku bez pogovora počele da sprovode. Referendum o samostalnosti Škotske nije izazvao nikakve probleme na međunarodnoj sceni, kao što je to, recimo, slučaj sa kvazireferendumom u Kataloniji, zato što su Škoti glasali uz punu saglasnost britanskih institucija, a ne mimo njih.

Britanija može da zahvali snazi svoje demokratije i snazi svojih institucija na poziciji koju danas i koju je uvek u istoriji zauzimala u međunarodnim odnosima. A i ljudi koji čine te institucije, svesni su toga da će samo stalnim promenama i prilagođavanjem vremenu u kojem žive, čuvati moć demokratije, koju su, na kraju, i podarili modernom svetu. I na unutrašnjem planu, ma koliko da je oštra borba za prevlast, gleda se na to da se glavni državni kurs ne poremeti, a naročito da se ne oslabi uticaj Britanije na svetska zbivanja. Ne tako davno, pre nešto više od dve decenije, tada mladi Toni Bler shvatio je da samo korenita promena može da izvuče njegove laburiste iz 18-godišnjeg tavorenja u opoziciji i klizanja na marginu, preuzeo je i reformisao stranku, a većina Britanaca je to dobro prepoznala i nagradila ih sa tri vezana mandata na vlasti.

Pre njega, Margaret Tačer znala je da Britanija mora biti u prvom redu kada se bude rušio Berlinski zid, pa je zajedno sa američkim predsednikom Reganom predvodila Zapad u operaciji mirnog kolapsa komunizma u SSSR-u i u Istočnoj Evropi.

I danas, premijerka Tereza Mej, odlučnim potezima prema Rusiji i preuzimanjem liderstva među zapadnim partnerima, nagoveštava da će u Dauning stritu provesti mnogo više vremena nego što joj je davala većina posmatrača do samo pre nekoliko dana.

Stabilnost i sigurnost je takođe ono što Britaniju čini velikom, a što njenu prestonicu čini vekovima centrom poslovnog i finansijskog sveta. Novac ruskih tajkuna, kineskih milijardera i arapskih naftnih magnata mnogo je udobnije smešten i bezbedniji u londonskom Sitiju, nego u zemljama odakle potiče. Taj novac ne štite samo sefovi i rešetke na londonskim bankama, već ga štiti sigurnost velike britanske demokratije, snaga njenih institucija i odgovornost ljudi koji tim institucijama upravljaju.

I na kraju, ali ne najmanje važno, poslednjim događajima sa trovanjem u Solzberiju, Britanija podseća na to da su njene obaveštajne i bezbednosne službe i dalje bez premca u svetu. Viševekovna bogata tradicija ovih službi, ali pre svega odnos njihovih pripadnika prema državi kao svetinji, pokazuju da odlučna reakcija u slučaju trovanja Sergeja Skripala mora biti shvaćena kao rezultat i temeljnog operativnog rada i detaljnih i preciznih analiza i preporuka. Ovaj „rols-rojs“ u svetu obaveštajnih službi ne smete ni u snu potcenjivati, a kamoli proglašavati ga marionetom u političkim avanturama. Tako nešto može da važi za neke druge velike zemlje, ne i za Britaniju i za njene obaveštajne i bezbednosne službe.

Srbija nije među nekoliko desetina država koje su se solidarisale sa Britanijom u momentu kada je ona zatražila i apelovala na tu solidarnost. Uz svo razumevanje za balansiranu spoljnu politiku koju već godinama vodi vlada Aleksandra Vučića i to sa velikim uspehom, ovo bi mogao da bude momenat kada bi Srbija odlučnije mogla da se svrsta uz Britaniju i zemlje koje je podržavaju. Srbija i Britanija nisu istorijski neprijatelji, kako neznalice i zlonamerni to često, nažalost, ističu. Potpuno je suprotno. U nešto više od 180 godina diplomatskih odnosa, Srbija i Britanija gaje otvoreno prijateljstvo i savezništvo, koje se trajno dokazalo u najdramatičnijim godinama Prvog i Drugog svetskog rata. Treba s vremena na vreme pogledati i snimak sa dočeka Josipa Broza Tita u Londonu, prilikom njegove prve posete, 1953. godine, pa se uveriti koliko počasti i poštovanja su ti „neprijatelji“ iz Londona iskazali jugoslovenskom lideru.

Nema razloga da Srbija i danas okleva u snaženju partnerstva sa Britanijom. Upravo poslednji događaji podsećaju da njena pozicija na svetu nije opala, štaviše, munjevito je ojačala. U vremenu u kojem su pred njom teške i dugoročne odluke, Srbiji je neophodno puno partnerstvo sa Velikom Britanijom, bez kalkulacija i rezervi. To dugujemo i našoj zajedničkoj istoriji, ali pre svega generacijama koje dolaze, jer Srbija nije dobro prolazila samo onda kada se udaljavala od Britanije, svog prirodnog, istorijskog prijatelja i saveznika. A one zaboravne kod nas bih podsetio da je, od velikih sila, jedino Velika Britanija bila protiv samostalnosti Hrvatske devedesetih godina, dok je Nemačka pak bila glavni sponzor njihove nezavisnosti, zbog čega su joj Hrvati pevali pesmu zahvalnosti „Danke Dojčland“. Mi smo za Veliku Britaniju uvek bili saveznici a Hrvati su uvek bili na drugoj strani.

Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost