Srbija na poziciji Tuđmana

Činilo se da napuštanjem tog mentalnog obrasca ljudi kao slobodna i suverena bića stupaju u svoje carstvo zemaljske slobode i lične nepovredivosti. Međutim, na mesto starih dogmi i stare omađijanosti nastupile su nove. Jedna od „svetinja nad svetinjama“ našeg doba zove se suverenitet i teritorijalni integritet. To je novi kumir, novi Moloh kome se svi moramo klanjati inače teško onome ko tu dogmu i pomračenje razuma makar dovede u pitanje. Taj sigurno neće goreti na lomači, to smo prevazišli, ali mu u najboljem slučaju ne gine opšta pljuvačina u javnosti a u najgorem nekoliko godina zatvora. Jer povredio je „svetinju nad svetinjama“ koja se danas zove Ustav. Drevni Jevreji nosili su po pustinji „Zavetni kovčeg“ sa u dve kamene ploče uklesanim Božijim zapovestima (tobože ih je Jahve svojim prstom ispisao) koje su potom skrasili u Jerusalimski hram. NJihov predmet fatalnog obožavanja zvao se „svetinja nad svetinjama“, sveštenici su Bogu – verozakonskoj normi činodejstvovali i prinosili žrtve sve dok rimske legije ne razoriše Jerušalaim i Hram a „svetinja nad svetinjama“ iščeznu kao ko zna čiji ratni plen. Svemogući Gospod se nije baš pretrgao da zaštiti svoje spisanije.

Možemo se danas čuditi svemu tome, ali da li smo se mi savremeni ljudi pomakli za milimetar od zabluda i praznoverica starih naroda?

Tačno je stoleće od kako je izdahnulo u mukama milenijumsko srednjoevropsko carstvo. Zar Austrougarska nije imala Ustav u kome je pisalo da je državna teritorija nepovrediva i suverena?! Otomanska imperija je pre balkanskih ratova imala Ustav u kojem je takođe bilo prepisano opšte načelo iz evropskih ustava da je državna teritorija nepovrediva. Šta je ostalo od ustavnih dogmi i „svetinje nad svetinjom“ pred naletom žive sile?!

Setimo se nekadašnje Republike Srpske Krajine (RSK). Nastala je 1990. godine pošto je HDZ osvojivši vlast promenila Ustav SR Hrvatske izbrisavši odredbu da su Srbi u Hrvatskoj zajedno sa Hrvatima konstitutivni narod. Što je bio neposredni povod (mada ne i uzrok) za „balvanizaciju“ a potom zaošijavanjem spirale nasilja i za rat. (U čemu Srbija naravno nije učestvovala ama baš ič.) Politika tadašnjeg vrha Srbije bila je: nije važno šta piše u Ustavu Hrvatske važna je volja naroda. Srbi neće takvu Hrvatsku i žele da se samoopredele te stvaraju svoju RSK, što je duboko legitimno i čak sveto jer svaki narod ima pravo na samoopredeljenje uključujući tu otcepljenje od države. Nasuprot tome, za HDZ i ostale političke čimbenike Hrvatske to je bila povreda „svetinje nad svetinjom“ Ustava u kojem je zlatnim slovima na prvom mestu uklesano: suverenitet i teritorijalni integritet države.

Međutim, od kako se Kosovo otcepilo od Srbije, druga se pesma peva. Sada smo mi došli na pozicije Tuđmana i HDZ: važno je šta piše u Ustavu jer to je „svetinja nad svetinjom“ a nije važno samoopredeljenje naroda. U sveopštem ludilu niko ne primećuje apsurd: oni koji su na primeru Hrvatske negirali Ustav kao nešto papirnato, voluntarističko, doneto političkom voljom određene većine te kao takvo neživotno i irelevantno sada u našem slučaju ističu Ustav kao nešto „božansko“ u šta niko ne sme da dirne! Naravno, suverenitet i teritorijalni integritet su na prvom mestu, to je naš „Zavetni kovčeg“ koga ćemo da secamo kroz pustinju ako treba narednih sto godina pa da ga konačno skrasimo u Hram mudrosti u kome će kao prvosveštenik činodejstvovati Vojislav Koštunica i podobni fiškalski mozgovi koji život vide samo u kategorijama paragrafa, članova, preambula. Međutim, bogovi kao što je opštepoznato iziskuju žrtve-paljenice. I to će im biti ponuđeno jer ništa bez muke – bez muke nema ni nauke a kamoli svetinje suvereniteta i integriteta – ništa bez ljudskih žrtava. Prvosveštenici će se već postarati da Molohu prinesu žrtve, što mlađahnije to bolje a najbolje od „prvine“ (sinovi prvenci a najlepše jedinci).

Države su nemoralne i dvolične. Za to imamo gomilu primera: Madrid traži od Ujedinjenog Kraljevstva da se odrekne suvereniteta nad Gibraltarom u korist Španije ali istovremeno u ime svog suvereniteta ne ispušta Kataloniju. Rusija nije dozvolila da se Čečenija otcepi ali je ratujući otcepila od Gruzije dve oblasti a od Ukrajine Krim. Hrvatska se otcepila od SFRJ jer to je „sveto pravo naroda“ ali nije dozvolila po cenu rata i proterivanja Srba da se od nje otcepi ni kvadratni metar. To je svetinja, suverenitet i teritorijalni integritet. Srbija ne priznaje otcepljeno Kosovo jer to je protivustavno a u svoje vreme je podržavala takvu protivustavnost kada je bilo reč o Srbima u drugim republikama SFRJ. Kosovo se otcepilo po „svetom pravu“ naroda ali danas kosovske vlasti mašu svojim Ustavom kao „svetinjom“ pa neće dozvoliti čak ni stvaranje autonomije Srba a kamoli da se srpske opštine otcepe. Nekada je Makedonija važila za „južnu Srbiju“ a Makedonci za „Južnosrbijance“ koji govore (iskvarenim) dijalektom srpskog jezika da bi se posle Drugog svetskog rata praktično otcepili od Srbije i bili priznati za naciju sa svojom republikom i jezikom. Danas se u Makedoniji pružaju veliki otpori uvođenju albanskog jezika kao drugog službenog a o nekom pravu Albanaca na samoopredeljenje u smislu otcepljenja od Makedonije nema ni govora. Za tako nešto se ide u zatvor jer se time narušava „svetinja nad svetinjom“… Primeri bi se mogli nizati unedogled.

„Sveta Država“ ima pravo na sve zarad samoodržanja i očuvanja svog teritorijalnog opsega koji je stečen u nekoj prošlosti u nekom ratu kojim se tada drugome okrnjio teritorijalni integritet. Ne dolazi u obzir da se prihvati činjenica da neka većina u nekom ćošku naše „Svete Države“ ne želi da ostane u njoj. „Sveta Država“ je obožila samu sebe i radije će naterati svoje podanike (tzv. građane) da idu u rat protiv drugih njenih podanika i da ih bez milosti ubija nego da se odrekne pedlja, aršina, stope, metra, kubika, pinte, galona… „svoje“ teritorije. Samo da bi se po svaku cenu očuvala „svetinja nad svetinjama“.

Posle višedecenijskih etničkih ili konfesionalnih ili rasnih sukoba nema šanse za jednakost. O tome mogu da sanjaju nerealni umovi i romantične zamlate ali se jagnje neće pomiriti sa vukom. Zapravo je dojučerašnje jagnje postalo vuk, a dojučerašnji vuk se srozao u jagnje. O tome najbolje svedočanstvo pruža Južnoafrička Republika u kojoj su posle ukidanja aparthejda i proklamovanja „građanskog izmirenja“ domoroci crne kože naprosto podivljali i razulareno počeli da maltretiraju bele doseljenike i taj kriminal i teror i posle dvadeset godina ne prestaje a beli Južnoafrikanci masovno prodaju svoja imanja i sele se u Australiju i Novi Zeland.

U našem slučaju otcepljena „sveta zemlja“ postaje novopečena „sveta država“ sa svojim „svetim suverenitetom i integritetom“. Pervertira se stanje pa do juče diskriminisani manjinci koji su odvajanjem postali većina iz „pravedne“ osvete postaju diskriminatori nad novouspostavljenom manjinom koja će još dugo emotivno i ekonomski biti vezana za maticu.

Vredi li sve ovo reći ljudima?

Autor je istoričar i književnik