foto FoNet/Carina SrbijePrema proceni Republičkog zavoda za statistiku realni rast BDP-a u tek istekloj godini dostigao je 2,5 odsto. Taman toliko da prosečnu stopu realnog rasta u prethodnih deset godina od 2,7 odsto godišnje, povuče na dole.
Zato državni čelnici nerado pominju tu meru rasta, već rađe govore o impozantnom rastu BDP-a u evrima.
Razumljivo. Rast BDP-a, plata i penzija u evrima zavisi od inflacije i kursa dinara, koji se godinama ne menja. Što veća kumulirana inflacija to veći BDP u evrima, pa je i u 2023. godini porastao za oko 14 odsto, skoro šest puta više od njegovog realnog rasta i dostigao iznos od oko 69 milijardi evra.
Za razliku od niskog realnog rasta BDP-a, za to vreme je povećan javni dug za 18 milijardi evra, od čega više od devet milijardi evra u poslednje nepune tri godine i dostigao iznos od 35,7 milijardi evra. Dugove privrede i stanovništva ne računam, da ne opterećujem tekst.
Naravno, vlast i tu činjenicu relativizuje, upoređujući javni dug sa neuporedivim BDP-om, naraslim na napred opisani način.
Gore od toga je što će dug u narednim godinama rasti još brže, jer dospeli dug vraćamo iz novih pozajmica uzetih pod nepovoljnijim uslovima, i što su nam javne investicione ambicije (Ekspo 2027. i dr.), koje se finansiraju uglavnom iz kredita, ogromne, a nije teško pretpostaviti da će budžetski kapacitet i dalje biti veoma skroman.
Dakle, rast javnog duga je neminovan, osim u slučaju drastičnog smanjenja ostalih budžetskih rashoda, te eliminisanja budžetskog deficita, ili da nam se, iz nekih razloga, uskrate mogućnosti ovolikog zaduživanja. Nažalost, ima muka i osim javnog duga.
U privatnom investiranju sve je više stranih investicija, došlih na poziv – dođite niko vam neće ponuditi više od nas.
Ni malo slučajno. Nemamo sistem podsticajan za domaće investicije, a skromni BDP koji ostvarujemo, od koga glavnina odlazi na ličnu i državnu potrošnju, ni izdaleka ne omogućuje optimalan domaći investicioni potencijal.
Uz to, bankarstvo, pretežno u stranom vlasništvu, razumljivo, nije voljno da ulazi u rizične plasmane u investicionom i poslovnom ambijentu od koga i sami domaći potencijalni investitori zaziru, jer u startu favorizuje strane investitore.
A i da nije tako, pošto finansiranje investicija iz domaćih izvora znači preraspodelu raspoloživog novca unutar zemlje, aktuelna vlast, u žurbi da podigne standard i izgradi puteva više nego svi dotad, nije bila voljna da forsira model razvoja odlučujuće zasnovan na sopstvenom investicionom resursu.
Strane investicije su iz godine u godinu rasle, rasla je i zaposlenost ali bez adekvatnog rasta BDP-a, a naročito bez kvalitativnog razvoja ekonomije.
Sasvim očekivano. Smisao stranih investicija je u podizanju efikasnosti domaćih investicija, a ne u zameni nedostajućih domaćih investicija. Kad tome dodamo da su značajan doprinos, inače, skromnom rastu BDP-a dale infrastrukturne investicije koje se ugovaraju po principu čiji krediti njegovi i izvođači, nije teško zaključiti ko je diktirao cenu radova, te da je rast BDP-a bio faktički manji od prikazivanog.
Kad se direktne strane investicije i strani investicioni krediti aktiviraju u vidu proizvodnih i uslužnih kapaciteta, rastu prava stranih investitora i kreditora iz tih ulaganja u vidu dividendi, reinvestiranja dobiti u drugim zemljama, mogućnosti odlaska iz Srbije, kamata po kreditima, sve u meri da se vremenom devizni odlivi po tim osnovama približavaju ili izjednačavaju sa deviznim prilivima po osnovu novih stranih investicija.
Kako dalje, sve više će nam investicije, kurs dinara, platni bilans i devizne rezerve zavisiti od još većih priliva stranih investicija, doznaka iz inostranstva i deviznih zaduživanja države.
Ni malo ohrabrujuće.
Najzad, izostanak kvalitetnije zaposlenosti, pogubna politika zbrinjavanja članova partija na vlasti, destimulativan sistem i izostanak prepoznatljive razvojne politike pogodovali su visokom nivou emigracije sa upozoravajućim posledicama po, inače, nepovoljnu demografiju i ozbiljan deficit radne snage, u meri da će nam pored stranog kapitala, sve više trebati i strana radna snaga.
Nije teško zaključiti, samo ako hoćemo, kuda nas naša ekonomska stvarnost vodi, pa se čini, da je izborni slogan vlasti umesto „Srbija ne sme da stane“ trebao da glasi – Srbija ne sme da nastavi ovako.
Autor je ekonomista iz Beograda
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
