Srbija ne treba da uvede sankcije Rusiji

Čovek mora da se izbori sa brojnom konkurencijom, te je kritika ministra Vulina pun pogodak u njihovom sistemu vrednosti, tj. nešto što se visoko ceni tamo gde je Šormazu bitno.

A ministar Vulin, dobro poznajući svoj narod, odreagovao je onako kako najveći broj Srba razmišlja.

Srbi na ucene i ultimatume ne reaguju kako se od njih očekuje, već suprotno tome.

To je suština poruke našeg ministra koju je Šormaz upotrebio za svoje bukvalno tumačenje i „odbranu EU od Vulina“.

Šormaz kaže „da politika pritisaka ne postoji (misli na EU), da postoje očekivanja, jer smo svojom voljom postali kandidat za članstvo u EU, te zbog toga na tom putu moramo raditi sve što rade i naši partneri!“

U stavu mu se pridružuje dr Ilija Životić, novi član, i kako to kod nas biva, odmah funkcioner SNS.

Da li je baš tako?!

Srbija je kandidat za članstvo, a ne član!

Kandidat i član nemaju iste obaveze, a posebno ne obavezu vođenja istovetne spoljne i bezbednosne politike.

Do 2021. otvoreno je 18 od 35 pregovaračkih poglavlja i tek krajem 2021. otvoren je klaster 4, koji sadrži četiri pregovaračka poglavlja.

Za sve ovo vreme samo dva poglavlja su privremeno zatvorena, ali nijedno konačno!

Imajući u vidu dosadašnju dinamiku postavlja se pitanje koliko će ovaj proces da potraje?!

Za otvaranje poglavlja, po novoj metodologiji – klastera, neophodna je saglasnost svih država članica Evropske unije.

Ovo znači da pregovaranje može da zaustavi bilo koja članica EU koja ima „nerešena“ pitanja sa državom koja je kandidat za članstvo ili jednostavno oceni da je pristupanje date države suprotno njenom interesu. Uz Hrvatsku kao suseda, koja je sve samo ne dobronamerna prema Srbiji, ovo procesu pregovaranja daje crtu krajnje neizvesnosti.

Stav EU u vezi s prihvatanjem Srbije i zemalja Zapadnog Balkana nije konzistentan.

U samoj EU prisustvovali smo polemici u vezi s proširenjem.

Ko garantuje da se ova dilema neće opet pojaviti? Prijem u članstvo ne zavisi samo od ispunjenosti uslova već i od političke volje država postojećih članica.

Primer su Rumunija i Bugarska, koje su „preko noći“ primljene u EU iz jasnih geopolitičkih razloga NATO-a.

Cilj je bio teritorijalno odsecanje Rusije od Balkana, Jadranskog i Sredozemnog mora.

Hrvatska je primljena u EU posle proterivanja 250.000 Srba i promene Ustava u kojem je srpski narod izbrisan kao drugi konstitutivan narod.

Hrvatska je primljena i bez jasnog određena vlasti i javnosti prema genocidu nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, uz veličanje ustaštva i aktera genocidne politike.

S druge strane, Srbiji se jasno saopštava kroz poslednji Izveštaj da je uslov za prihvatanje u članstvo „sveobuhvatni i pravno obavezujući sporazum o normalizaciji“ sa tzv. Kosovom.

Ako znamo da se Priština u pregovorima postavlja ultimativno i krajnje destruktivno, navedeni uslov ohrabruje tu stranu da nastavi sa destrukcijom, računajući da će Srbija prihvatiti sve zahteve usled želje da se što pre nađe među članicama EU.

Uz sve navedeno, ne znamo da li će se proces pristupanja okončati za 10, 20, 30 godina ili nikad.

Zašto bi onda Srbija morala da radi isto što i sve članice EU?!

Teza koju NATO propovednici plasiraju ovih dana preko nacionalnih medija da je Srbija pred izborom „sankcije Rusiji ili ekonomska propast“ jeste propagandna laž!

Evo i zašto.

Uvođenjem sankcija Rusiji, Srbija bi izvršila ekonomsko i političko samopovređivanje!

Koristeći bescarinske pogodnosti Srbija godišnje izveze u Rusiju preko 900 miliona evra, pre svega poljoprivrednih proizvoda i mesa.

Sankcije Rusiji značile bi da Srbija za ovu robu mora da traži novo tržište.

A šta do tada sa domaćom robom u vrednosti preko 900 miliona evra?

Iz Rusije uvozimo pre svega energente, 20 odsto nafte za koju postoji alternativa, ali i 100 odsto prirodnog gasa, za šta alternativa ne postoji.

Ako se pridruži sankcijama, Srbija bi morala da otkupi preko 56 odsto vrednosti NIS-a, koliko iznosi udeo ruskog Gazpromnjefta u ovoj kompaniji, jer kompanija sa većinskim ruskim kapitalom po pravilima zapadnih sankcija ne bi mogla da posluje u Srbiji.

Rusi poseduju 51 odsto akcija „Banatskog Dvora“, jedinog skladišta prirodnog gasa u našoj zemlji i 51 odsto „Gastransa“, trase „Balkanskog toka“ kroz Srbiju.

Ovo znači da bi i skladište i navedeni transportni sistem morali da nađu novog vlasnika.

Iz razloga političke korektnosti, logično bi bilo da kupac bude država Srbija, ali se postavlja pitanje kojim novcem?

Krediti podrazumevaju rate i kamate, koje bi u ovim slučajevima bile veliko opterećenje za državni budžet i bacanje para.

Narod za slične situacije kaže „od gotovog pravi veresiju“.

Poseban problem bila bi cena prirodnog gasa.

Krajem maja završava se šestomesečni produžetak dugoročnog sporazuma sa Rusijom i Srbija će od juna gas kupovati po cenama iz novog dugoročnog sporazuma.

Sankcijama bi Srbija pokazala otvoreno političko neprijateljstvo prema Rusiji.

Naše sankcije Rusiju ne bi ekonomski ni okrznule, ali bi je politički i moralno pogodile i Srbiju (ili njen aktuelni režim) izbacile iz pozicije ruskog strateškog partnera.

Posledica bi bila višestruko veća cena prirodnog gasa, koja bi indukovala srazmerno veću cenu grejanja za domaćinstva i budžetske korisnike, ali i slabiju konkurentnost domaćih i stranih privrednika.

Srbija je sa najnižom cenom prirodnog gasa u regionu, a to znači sa najnižim troškovima energije, tj. učešćem troškova energije u proizvodnoj ceni finalnog proizvoda izuzetno privlačna stranim investitorima.

To je dodatni motiv da ostanu i da novi dođu.

Teza koju plasiraju domaći NATO propovednici, da će ukoliko Srbija ne uvede sankcije Rusiji, zapadni investitori ne samo prestati da investiraju kod nas, već će i postojeće fabrike preseliti i time više od pola miliona ljudi ostaviti bez posla nije ozbiljna, ali ima jak propagandni efekat.

Prvo, zašto bi EU uvela takvu vrstu sankcija Srbiji samo zato što Srbija ne sledi njihovu politiku sankcija prema Rusiji?!

Osim Zapada, većina zemalja planete neće uvesti sankcije Rusiji a među njima su i one u kojima Nemačka i zemlje EU imaju značajne investicije, recimo Turska.

Da li će EU svim tim zemljama uvesti rigorozne sankcije u vidu povlačenja postojećih investicija i odustajanje od novih?

Naravno da neće!

Hipotetički, najoštriji odgovor EU mogao bi da bude „zamrzavanje pregovaračkog procesa“, za koji je neizvesno da li će i kada biti završen, iz svih gorenavedenih razloga, a posebno s obzirom na Poglavlje 35, koje se odnosi na „normalizaciju odnosa sa tzv. Kosovom“ i sadašnju perspektivu da se taj proces uspešno okonča.

Zamrzavanje pregovaračkog procesa moglo bi da donese i obustavljanje pretpristupne pomoći, ali ne i više od toga.

Zahvaljujući mudroj politici oslanjanja na više strateških partnera Srbija je postala teren oko koga se nadmeću najveći.

Da EU neće tako lako dići ruke od Srbije tj. podići ruku na Srbiju govori nadmetanje sa Kinom oko pruge Beograd-Niš-Preševo.

Kada je već bilo izvesno da će Kina graditi ovu prugu, EU uskače sa ponudom koja se ne odbija: povoljan kredit i grant od 700 miliona evra, tj. oko 40 odsto ukupne vrednosti projekta.

EU mora da uvažava naše posebnosti – ukoliko nas zaista želi.

U to spadaju i naši strateški odnosi sa Rusijom i Kinom, do sada jedinim saveznicima.

Zato sam siguran da je EU zainteresovana da bude prisutna u Srbiji, tj. Srbija u EU i kroz model asimetričnog članstva.

Fabrike u Srbiju ne dolaze zato što je Srbija kandidat za članstvo u EU, već zato što vlast u Srbiji obezbeđuje najbolje uslove za investiranje, (saobraćajnu infrastrukturu, fiskalnu stabilnost, najbolje subvencije, sigurnost investiranja…).

Niska cena energije je veliki dodatni motiv za svakog investitora.

Nemački proizvođač guma „Kontinental“, koji ima proizvodne pogone u Rusiji i najveći je snabdevač ruskog tržišta gumama, posle jednomesečnog prekida zbog političkog pritiska saopštio je da nastavlja sa proizvodnjom.

Dakle, biznis EU i u samoj Rusiji probija političke stege.

Sveže izjave lidera evropskih zemalja da u godinama ispred nas neće moći bez ruskog gasa, znači da ni nas neće sprečavati da ga kupujemo, suprotno onome što Šormaz nagoveštava.

Srbija gas nabavlja iz dva pravca.

Hipotetički, ako Bugarska reši da ne kupuje ruski gas, ona ne može da spreči Srbiju da ga kupuje.

Delatnosti proizvodnje, transporta i snabdevanja gasom u EU potpuno su odvojene te uvažavajući pravila transportnog sistema, on ne može biti stavljen u funkciju sankcija.

Uostalom, šta govori činjenica da je EU samo pre par nedelja odlučno odbila, a ovih dana ipak prihvatila da gas plaća u rubljama?!

Spoljnopolitičke posledice naših sankcija Rusiji značile bi „odsecanje grane na kojoj sedimo“.

Ruska odbrana Rezolucije 1244 i veto koji Rusija koristi u Savetu bezbednosti OUN, od neprocenjivog su značaja za odbranu KiM ali i srpskog naroda na Balkanu, imajući u vidu i poziciju Republike Srpske u BiH.

Unutrašnje političke posledice bile bi društveni rascep i destabilizacija sa velikim i neizvesnim posledicama.

Autor je član Srpske napredne stranke i narodni poslanik