Srbija nije velika tajna

Dakle, i kad uzroci i posledice nisu javnom mnjenju jasni kao na dlanu, oni postoje. Srbija tu nije nikakav izuzetak i nije „Srbija je velika tajna“ kao što nije „Srbija je čudo“ kako vole ponekad u javnom prostoru da kažu poneki od javnih delatnika.

Srbija nije nikakva posebnost i društveni procesi su rezultat, doduše komplikovane, društvene matrice uzroka i posledica, ali ipak matrice. O tome je nedavno preminula velika istoričarka i intelektualka Latinka Perović i pisala i govorila.

Društvene procese formiraju različite okolnosti od mentaliteta, ekonomskih uslova do pojedinaca i obratno, kada društveni procesi uzmu maha prizvode pojedince od onih bez ikakvog uticaja do onih sa velikom moći.

Zoran Đinđić je jednom prilikom opisujući stanje u Srbiji i stalnu razočaranost i neispunjena očekivanja njenih žitelja rekao: „Ako uđeš u pogrešan autobus, sve su ostale stanice pogrešne.“

E, pa ovo stanje u državi je samo još jedna od pogrešnih stanica, doduše u „Zlatno doba“, ali ti, čitaoče, ne sumnjam, osećaš da je stanica promašena. Zašto je svaka sledeća vlast (stanica) u Srbiji gora od prethodne (uz kratkotrajne izuzetke) i zbog čega ovo društvo nema kapaciteta da se pokrene put modernizacije i demokratije? Pa zbog uzroka i posledice.

Očigledno je da postoji jak temelj i za radikalizam i za konzervativizam različitog intenziteta, u načetom ali još uvek neporaženom patrijarhalizmu. Tehnološki razvoj, povećanje broja stanovnika na planeti, informatička revolucuja, potreba a i volja da se svi članovi društva uključe u sistem privređivanja i posledično odlučivanja, dovešće na kraju i do poraza patrijarhalnog sistema vrednosti. Taj proces se već odvija i nemoguće ga je zaustaviti, bez obzira u kojoj meri radikali (glavni abonenti patrijarhalizma) pojačavali i širili arsenal bahatosti, nasilja i mržnje. I to ne zavisi od nas. Služe se oni naravno i drugim lukavijim sredstvima.

Zarobljeni mediji, institucije ispražnjene od sadržaja i demokratski sistem u kojem su izbori kontrolisani a parlament sveden na montipajtonovske varijacije na zadate teme, govore o velikom strahu radikala od neminovnog poraza nacionalističke ideologija koja je zasnovana i hrani se patrijarhalnom tradicijom. Tu gde sam ja neprikosnoveni gazda na svome posedu svaka nepodopština je dozvoljena, jedino što nije dozvoljeno je dijalog i argumentacija. A demokratija je zasnovana na dijalogu i to proceduralno uspostavljenom dijalogu. Otud su radikali, kao što vidimo, neminovno ubice demokratskog sistema. To je jedan par rukava.

Drugi se sastoji opet u lukavoj raspodeli društvenog bogatstva koji ja zovem „Distribucija pohlepe i straha“. Takvim raspodelom srednja klasa, koja je u mnogim društvima garant stabilnosti i progresa, u srpskom društvu je na neki način anestetizovana (delom korumpirana koskama sa gospodareve trpeze, delom umorena i gurnuta u beznađe).

Većinski se sa stanjem u društvu ne slaže, ali svoje nezadovoljsto iscrpljuje unutar zatvorenog kruga bez ozbiljnijeg političkog organizovanja. Alibi argumenti o zlom vođi i neobrazovanom narodu smešni su. Nigde narod nije bio pokretač i nosilac mirnih promena i progresa. Kako pokrenuti srednju klasu ključ je promena. A i klasi kojoj pripadam će valjda jednom dosaditi da joj vrhovno biće svakog jutra pljune u facu.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.