Srbija nije Vučićeva: Autorski tekst Milojka Pantića

Kažu: „Nijedna država na svetu nikada se dobrovoljno nije odrekla četrnaest posto svoje teritorije.“

I to je tačno, ali je isto tako tačno da su se sve države koje su neku teritoriju izgubile u ratu, pomirile sa tim i nastavili da uređuju i unapređuju teritoriju koja im je preostala.

Najbolji primer je Mađarska, koja je posle poraza moćne Austrougarske carevine u Prvom svetskom ratu, izgubila dve trećine teritorija koje je do tada držala.

Valjda je logičnije i pametnije da naši političari svih fela, umesto što leleću nad sudbinom u ratu izgubljenog Kosova, optužujući samodršca Vučića da je izdao ovu bivšu srpsku pokrajinu, učine sve što mogu da se uredi i unapredi preostalih osamdeset posto teritorije Srbije.

Jer ono što je Vučić učinio sa Srbijom, blaga je reč veleizdaja.

On i njegova bulumenta na vlasti, najveći su neprijatelji u našoj političkoj istoriji. Nijedan okupator u prošlosti nije želeo da uništi Srbiju tako i toliko kao Vučić i njegovo zločinačko udruženje SNS danas.

Oteli su nam sve – državu, novac, slobodu, istoriju, kulturu pa i sport.

I šta je to nego veleizdaja zemlje kad čovek suspenduje Ustav i pretvori Parlament, Vladu, sudstvo i medije u svoj lični servis.

Pravnim i fizičkim nasiljem, lažima i obmanama, pokradoše, razvališe i uništiše sve što su naši preci vekovima stvarali.

I naravno, kao što ni jedan okupator nije napustio Srbiju mirnim putem, tako i Vučić i njegovi sledbenici neće dati vlast na izborima.

Sa privatizovanim i kriminalizovanim ministarstvima sile, službama bezbednosti i njihovim Veljama Nevoljama, uterao je građanima strah u kosti i paralisao tzv. opoziciju.

Strah u Srbiji raste brže od svega. LJudi nemi i nemoćni, dišu strah kao što ribe dišu vodu.

A pseudo istoričari i mitolozi guslarske istorije i dalje tvrde da smo slobodarski i hrabar narod.

I zaista ne može čovek a da se ne upita: Zašto samo na srpskoj političkoj njivi rastu lideri zaljubljeni u prošlost? I što je ta prošlost dublja sve im je lepša. Kao da se od prošlosti živi.

Za sve njih budućnost države i društva kao da ne postoje. Naravno da sve to nije od juče.

Svih ovih vekova srpske državnosti, profesionalni rodoljupci na vlasti šire mit o nekakvoj srednjevekovnoj velikoj i snažnoj Srbiji.

I tako smo došli do toga da naša stvarnost, taj mit o Kosovu i srednjevekovnom Dušanovom carstvu, postanu isti svet, daleko od svake civilizacije.

I tu je za svakog pismenog čoveka kraj priče.

Jer ta srednjevekovna bajka iz predpolitičkog doba, ne može nikome pomoći u mukama svakodnevnog života.

Prosto je neverovatno da tzv. opozicioni politički faktori ne vide tu i takvu našu stvarnost?

I još gore.

Ne vide da se Vučić poistovetio sa državom, i raznim gestovima i rečima stalno poručuje: Glavu dajem, vlast ne dajem.

On se od njihovog napada da je izdao Kosovo brani istinom kad kaže: Nikada neću potpisati nezavisnost Kosova.

Njemu to niko i ne traži jer je raznim sporazumima o normalizaciji odnosa to praktično već uradio. Od političara koji umišljaju da na izborima mogu pobediti vlast koja nas je gurnula u rat sa celim svetom, posle kojeg smo izgubili Kosovo, koja nam svakodnevno poručuje da ako nam se ne sviđa možemo da idemo iz svoje zemlje, konačno kojoj je jedini program besomučna pljačka građana, javnih i državnih dobara, ne može se očekivati nikakva promena.

Promenu može doneti samo privremena ili vlada nacionalnog spasa, koja će pripremiti slobodne i demokratske izbore a samodršca proglasiti veleizdajnikom Srbije. Izlazak na nove izbore sa njim pretvoriće se, bez dileme, na još jednu krađu.

Postoji dakle rešenje za najveću agoniju u istoriji srpskog društva, ali što bi veliki nemački mislilac Gete rekao: „Samo jedno društveno zlo je neizlečivo – ako narod sam digne ruke od sebe.“

Autor je urednik Sportsko-političke galaksije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.