Srbija o kojoj maštamo

Naravno da smo spomenuli sve moguće političare, i ove žive, i one mrtve; i šta je ovaj uradio, a šta je u stvari mogao; i šta je ovaj pokušao, a nije uspeo, a šta onaj nije, a mogao je; pa šta nam ovaj drugi radi, te zbog čega je ovo ovako, a ono onako; pa tu, kao, pokušavamo da proniknemo razloge, kakvi su ishodi, i kako je to moglo da se izbegne, a zapravo nije. I onda, baš negde na rastanku, kada je pala ruka ruci, samo shvatim da je cela ta naša baljezgarija suštinski obesmišljena jer smo se obojica pomirili, da je „to ovde ovako, i da će tako zauvek biti“.

A i te reči nisu moje, već je to ubijeni premijer Đinđić spomenuo na jednoj tribini, kada je pokušavao i on retorički da dokuči odgovor na pitanje koje ovde zjapi već čitav vek.

Pa i kako da se bilo šta promeni kada je ovde temeljna indoktrinacija izgrađena na ćosićevskom kultu smrti, gde Srbi sami stoje, poput Spartanaca, na poslednjem braniku svog poraza; kada se strukturalno, sistematski i dubinski širi mrziteljski strah i psihotična paranoja od svih živih bića nesrpskog porekla; kada se i dalje nasilje postavlja kao normalan rezon, a tišina i ćutnja o tome kao logičan sled okolnosti; i kada konstantna napetost traje već decenijama, gde smo u svakodnevnoj fazi kao da ćemo sutra da zaratimo – i sve je to fino zapakovano u ukrasnu foliju patriotizma & rodoljublja.

Međutim, u kratkom ćaskanju sa jednom starijom novinarkom, ona je blagoironično rekla da joj je, pak, žao svih ovih ljudi oko nas – mislila je na one koje svaki dan srećemo, prolazimo pored njih, mimoilazimo se na stepenicama, pričamo sa njima o vremenu, cenama i saobraćaju, otvaramo vrata od zgrade, pomažemo im u prenošenju nameštaja; svi su oni, kako ona kaže, žrtve, na šta sam joj odgovorio da bi upravo te „žrtve“ sutra, da mogu, ponovo bacale cveće na tenkovske kolone, kao što bi herojski ćutale na klanja i granatiranja „neprijateljskih tačaka“.

Jer, iako su te naivne i benigne „žrtve“ izmanipulisane, nasamarene, navučene na propagandne bljuvotine, godinama trovane nacionalizmom, šovinizmom, ksenofobijom i rasizmom, pa i dovedene na ivicu egzistencije, one, ipak, u sebi poseduju tu agresivnu narav na koju su ponose i ističu je kao odliku, pa bi uz pomoć nje, šta ćeš, malo vraćale Kosovo, pripajale Srpsku, još malčice se svetile Hrvatskoj, ili restartovale Crnu Goru.

Da ne tupim, trenutno ne postoji nikakva perspektiva, niti se igde nazire, koja nudi ozbiljno renoviranje ovog društva.

Jer, iskreno rečeno, ako se svi uzvrpoljimo, kada iz Evrope stigne pismo da bi Srbija konačno morala da prizna genocid u Srebrenici; ako iz građanskog protesta polete grudve i urlici na LGBT Info Centar; ako je Glavonjićev „Teret“ trenutno najveći „antisrpski teret“; ako i dalje ne može da se shvati zašto je SRJ bombardovana ona tri meseca, nego se samo leleče i kuka kako smo niti krivi, niti dužni nastradali; ako je u redu da aktivisti Inicijative budu kažnjeni što su razvili plakat pred osuđenim ratnim zločincem; ako Mirjana Karanović nije poželjna za mikrofonom zbog svojih ličnih stavova; i ako se i dalje gubimo u halucinacijama da je Kosovo oteto iz čista mira, i da postoji šansa da se vrati u zagrljaj Srbije – onda o kakvim mi promenama, dragi moji, bulaznimo?

Ali ćemo zato poput zveri na najgnusniji način čerečiti onu Barbaru sa Studija B – jer, bogo moj, ne znamo kako da se nosimo sa sopstvenim frustracijama i patnjama, stoga, ajde da u tim posledicama kancerogenog sistema, čiji je proizvod je upravo ta devojka, pronalazimo dežurnog krivca.

Eto, samo zbog nerešavanja takvih tobože trivijalnih, a u stvari krucijalnih stvari, ovde se promene u samom korenu, nažalost, neće dogoditi, ali će se, svako malo, Događati Narodi. I zbog toga, peče sve to kao ljuta rana, ali mi nikada nećemo doživeti Srbiju o kojoj maštamo.

Autor je novinar