Srbija postaje zemlja suša i poplava

U okviru trenutnog 6. ciklusa izveštavanja Međuvladinog Panela za klimatske promene (IPCC) koji traje od 2015-2022, do sada su urađena tri tematska izveštaja (Globalno zagrevanje od 1.5°C, Klimatske promene i zemljište, Okean i Kriosfera u izmenjenim klimatskim uslovima), a Sintezni (konačni) izveštaj o proceni klimatskih promena se očekuje u 2022. godini.

Njegov prvi deo, objavljen u avgustu ove godine, ukazuje da je čovek nedvosmisleno uticao na zagrevanje atmosfere, površine zemlje i da će intenzivne pojave klimatskih ekstrema postati sve izvesnije kao što su anomalije u temperaturi i padavinama u odnosu na prosečne vrednosti, pojave suše, poplava, toplotnih talasa, olujne nepogode praćene gradom, električnim pražnjenjima i razornim dejstvom vetra itd.

Procenjeno je da će globalno zagrevanje od +1,5°S do +2°S biti premašeno tokom 21. veka, osim ako u narednim decenijama ne dođe od značajnog smanjenja emisija ugljen-dioksida (SO2) i drugih emisija gasova koji imaju daleko jači potencijal globalnog zagrevanja od ugljen-dioksida među kojima se posebno ističe metan (84 puta), azotsuboksid (264 puta) i fluorogasovi (preko 4000 puta) u periodu od 20 godina.

Smanjenjem emisija metana koje nekontrolisano nastaju na komunalnim deponijama (na divljoj komunalnoj deponiji u Vinči emisije metana se čak ni ne mere), u poljoprivredi i industriji, smatra se jednim od najefikasnijih koraka za brzo smanjenje temperatura u narednim decenijama.

EU je usvojila strategiju za smanjenje metana.

Najveći udeo emisija ugljen dioksida na globalnom nivou, na osnovu zvaničnih podataka iz 2019. godine, ima Kina (28 odsto), SAD (15 odsto), Indija (7 odsto), Rusija (5 odsto), Japan (3 odsto), Nemačka (oko 2 odsto), Francuska, Italija, V. Britanija i Poljska po (1 odsto).

Srbija sa oko 0.12 odsto se nalazi na listi u prvih 100 zemalja od ukupno 198 zemalja.

Na osnovu ovog izveštaja, predviđa se da će nastavak globalnog zagrevanja intenzivnije uticati na povećanje varijabilnosti hidrološkog ciklusa na globalnom nivou i to pre svega zbog pojava globalnih monsunskih padavina, naizmeničnih pojava jakih i ekstremnih suša i iznenadnih velikih količina padavina.

Izvesno je i da će mnoge promene kao što su topljenje glečera i povećanje globalnog nivoa mora, usled dosadašnjih i budućih emisija gasova sa efektom staklene bašte, postati nepovratne u vremenu koje se meri vekovima pa čak i milenijumima.

U Srbiji je u poslednje tri decenije registrovan veliki broja pojava suša i poplava zbog čega je svrstana u najugroženija područja u Evropi zbog posledica klimatskih promena.

Posmatrajući prosečne godišnje temperature vazduha u Srbiji u periodu 2000-2017. godine u odnosu na referentni klimatološki period 1961-1990. godine, najveća odstupanja se kreću od + 1,5°C u Vojvodini, istočnim delovima Srbije i oblasti Kopaonika, pa do 0,9°C na jugoistoku, kao i u pojedinim centralnim i istočnim delovima Srbije.

Suša se ubraja u prirodne katastrofe koje prouzrokuju najveće štete od svih ostalih klimatskih ekstrema jer najviše utiče na povećanje stope siromaštva i gladi u svetu.

Ona se polako i nevidljivo razvija usled dugotrajnog deficita ili neravnomerne količine padavina koja je znatno niža od normalno zabeleženog nivoa u dužem vremenskom periodu.

Analiza standardizovanih indeksa padavina (SPI), pokazuje da je najveća učestalost jakih i ekstremnih suša na području Srbije registrovana u pojedinim delovima Vojvodine, Negotinu (Borski upravni okrug) i okolini Vranja (Pčinjski okrug).

Po visini materijalne štete, posebno mesto zauzimaju pojave ekstremnih i jakih suša 2000., 2003., 2007., 2011., 2012., 2017., 2019. i 2021. godine, koje su karakterisale skoro polovinu godine u posmatranom periodu.

Ovakvi podaci govore u prilog napred pomenutom izveštaju i procenama da se mogu očekivati češći i intenzivniji klimatski ekstremi na teritoriji Srbije.

Ovakav klimatski scenario mora biti okosnica za hitnu promenu katastra za lokacije izgradnje MHE koji datira iz 80 tih godina prošlog veka, a koji je nedopustivo još uvek na snazi jer između ostalog obuhvata lokacije na brdsko planinskim potocima koji su pod pretnjom klimatskih promena.

U skladu sa tim se moraju preispitati važeće dozvole za izgradnju kao i izgrađene MHE, koje ozbiljno mogu da ugroze snabdevanje pijaćom vodom građana u ruralnim i nerazvijenim područjima.

Jedan od takvih tipičnih primera je Ljubatska reka u okolini Vranja-Pčinjski okrug (opština Bosilegrad) na kojoj treba hitno zaustaviti trenutnu proceduru izgradnje derivacione MHE „Orniče“ na Crnoj u Barskoj reci koje se ulivaju u Musuljsku i dalje Ljubatsku reku.

Osim što je samo izdavanje svih dozvola bilo upitno na šta su građani podnosili primedbe, ovakva MHE će nesumnjivo uticati na presušivanje reke i ugroziti snabdevanje građana vodom jer i bez toga vode za piće nema dovoljno u letnjem periodu.

Ljubatska reka se ubraja u reke sa najnižim prosečnim protokom u Srbiji i nalazi se u području koje je pod rizikom od ekstremnih suša. Prosečni protok (kubni metar u sekundi) Musuljske reke je 0,199 a Crne reke 0,182.

Deficitne i neravnomerne padavine tokom godine u oblasti gornjeg toka rečnog sliva mogu da dovedu do suše u donjem toku zbog smanjenog proticaja.

U odnosu na to niže vrednosti prosečnog protoka tokom 2020. godine zabeležene su samo još na Banjskoj reci (okolina Vranja) u rasponu od 0,17-1,05; Kutinskoj reci od 0,009 do 1,08; Visočici od 0,003-2,08 i reci Belici od 0,06-0,13. Radi poređenja, veći prosečni protok se beleži na reci Studenici u rasponu od 3,42-22,7.

Investitori uz odobrenje države beskrupulozno sve više biraju lokacije u siromašnim i nerazvijenim brdsko planinskim krajevima gde uglavnom žive građani starije dobi koji nemaju snage da se bore protiv MHE koje su opasna pretnja po njihov opstanak.

Autorka je master geohemije.