Srbija protiv naselja

Ili, bolje rečeno, u gradovima koji su postojali – nije bilo građanstva u pravom obliku; ono malo zanatlija ne bi se moglo podvesti pod građansku klasu.

I ondašnje vođe su bile seoskog porekla; naši kneževi pa i potonji kraljevi su imali duboke korene u tom staležu.

Naravno, postepenim oslobađenjem i širenjem, razvojem varoši i gradova, ustanovljenjem državnih institucija i službi, polako se formirao i rastao građanski stalež.

Tako je po prvom zvaničnom popisu 1834. (nezvanični je bio 1833, kada su popisani samo domovi) Srbija imala 2.210 naselja, a u njima 103.055 domova, u kojima 666.856 žitelja, a Beograd je imao 565 domova sa 6.023 žitelja, što je činilo manje od jedan odsto ukupnog stanovništva (0,0903 %).

Kakva je bila progresija građanstva govori činjenica da je 40 godina kasnije (1874), varoš Knjaževac (moja rodna opština) imao 3.459 stanovnika, što je u odnosu na ukupan broj u naseljima (43.704) već činilo 7,91 odsto.

Broj varošana varirao je u narednim popisima: 1890 = 9,78 odsto; 1895 = 9,88 odsto; 1900 = 9,61 odsto, … da bi Veliki rat dočekalo 6,59 odsto Knjaževčana (smanjenje varošana uočeno je već na popisu 1905; popisano 1.133 žitelja manje od 1900).

Veliki rat je učinio da po prvom poratnom popisu u varoši bude tek 3.445 žitelja (najmanje od popisa 1866), a njegov udeo je bio 6,17 odsto, da bi do popisa 1931. dospeo do 8,10 odsto.

Seoski živalj je u maloj meri zavisio od države: hrana i odeća bile se produkt domaće radinosti, izrada alata i sredstava za rad i popravka se svodila na zanatstvo – od države se kupovao so (imućniji i šećer), gas za lampe i ekseri.

Do međuratnog perioda, kada su zabeležena davanja ministarstva pojedinim naprednim domaćinstvima, nisu postojala nikakva socijalna davanja (još manje vidovi zdravstvenog osiguranja i penzijskog staža) – a država je, zauzvrat, od svakog domaćina potraživala porez (uz prinudne naplate) i muške glave za pušku i ratove.

Takvo seosko stanovištvo, politički neosvešćeno i neupućeno nije mnogo zavisilo od države i nije u velikoj meri imalo uticaja na političke tokove.

Dolazak nove (kako neki imenuju – komunističke) vlasti doneo je bitne promene u stanju seoskog stanovništa: najpre agrarnom reformom (domaćinima koji su imali preko deset hektara oduzet je deo imanja bez naknade), neuspelim pokušajima stvaranja seoskih zadruga (po ugledu na sovjetske kolhoze), koji su propali zbog velikog otpora naroda – da ne pominjemo zabranu uzgoja koza i rušenja otvorenih ložišta (ognjišta) po kućama…

Komunistička vlast je (veoma perfidno i uspešno) stvarala i omasovljavala novu „radničku“ klasu – mameći seoski živalj u nove industrijske pogone, kao stražare i portire, domare i kuvarice; slala ih u večernje škole, darivala kvalifikacije, primala u članstvo i dojila marksizmom i samoupravljanjem.

Iako po prvom poratnom popisu, 1948, nema vidljivijih znakova: 1948. varoš Knjaževac ima još uvek nizak postotak (7,9 odsto) u odnosu sa ukupan broj naselja koja čine današnju opštinu – već od sledećeg popisa beleži se progresija: 1953 = 9,53 odsto; 1961 = 12,53 odsto; 1971 = 21,63 odsto; 1981 = 34,16 odsto; 1991 = 44,75 odsto; da bi 2002. broj varoškog nadrastao broj seoskog stanovništva (52,06 odsto) …

Otvorene granice ka Zapadu, teško i gorko (ali i isplativo) gastarbajtersvo (naročito po dogovoru Tita i Branta na Brionima) samo je dodatno ubrzalo umiranje sela, zakorovilo njive.

Socijalni status je ostao zamrznut: primerice, sanitet koji je juna 1968. vozio mog postradalog oca (otac je umro u sanitetu) majka je morala da po sahrani plati; da bi platio sanitet koji je došao tek jutrom po moju prababu nakon lakšeg moždanog udara (nije bilo telefona da se pozove uveče), i nakon terapije je vratio iz bolnice – deda je morao da proda jagnje…

Seljaštvo je postalo zanemarena i prezrena klasa, pojam „seljak“ je poprimio isključivo pežorativno značenje; truležom je zaražen neuništivi koren iz koga su, poput izbojaka, nekada nicali najveći umovi i ličnosti nacije: od Tesle i Pupina, do Mišića i Stepe.

Ne samo komunistička, koja je načela sela, već su i sve potonje vlasti nastavile, u manjoj ili većoj meri njihovo zatiranje.

U selu u kome sam rastao nema škole (zatvorena 1971), ni prodavnice (zatvorena 2010); najbliža bolnica je na 25 km; nema mobilnog signala, nema interneta (mada optički kabl ka TV repetiroru Tupišnica prolazi pod pragom moje kapije); deo asfaltnog puta, građenog 1976, popravljen je 2019, kada je

Ovo sa ponudama dolazilo u dom ubijene Stanike Gligorijević…

Branislav Gulan, publicista i istraživač, član Naučnog društva ekonomista Srbije, navodi da su od 2016. do 2010. nenamenski NESTALA 460 miliona dolara Ministarstva poljoprivrede, namenjena stočarima (subvencije od 28 milijardi dinara) i ruralnim sredinama (26 milijardi dinara).

Da zlo bude veće, zatiranje se sa seoskih atara prenelo najpre u manje, potom i u veće varoši. Vremenom su se, kao u rečnom slivu, migracione reke slivale u sve širi jezerski (barski?) prostor na ušću dveju reka, koji je nekada predstavljao svetlu prestonicu.

Danas, po nekim podacima, u Beogradu (u koji nisam stupio već dve decenije jer više nema ono gospodstvo, onaj lik i onu dušu sa prvog susreta jeseni 1974, kada sam ga, izašavši kroz vrata prelepe nekadašnje stanice, video okićenog najavama koncerta Tine Tarner i kada sam prvi put u hali Sajma, koji danas hoće da sruše i izbrišu, na štandu video svoj lik na ekranu) živi četvrtina stanovništva. Beograd mi danas deluje poput kancera koji će i sam, kad usisa i sažme sve što može, oboleti potpuno.

Ovog Badnjeg dana, kada zapisujem ovaj neveseli tekst, u mestu u kome sam rastao je od nekadašnjih 600, ostalo tridesetak starih, izdišućih – u osmoj i devetoj deceniji, pod pažnjom predizborne milostinje i lažljivih ekrana.

Od tih tridesetak, na ovim izborima, protiv vlasti je (ako su zaista i lično glasali) glasao samo jedan!

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.