Srbija protiv nasilja se raspala, pa šta?

Postoji u nas već duže vreme i naprednjačka alhemija u vidu onog šturog „pa šta“, koja sve loše pretvara u nešto prirodno i dobro, doduše ne kolektivno nego njihovo privatno dobro.

Ali, možda i od naprednjaka nešto može da se nauči.

Što ne bismo i mi koji smo verovali u koaliciju „Srbija protiv nasilja“ rekli, pa šta ako se raspala?

Moguće da od toga ništa dobro neće proisteći, ali ovakav stav bar trenutno podiže moral.

A možda na kraju ipak sve ispadne kako treba, u duhu one izreke koju je mogao da smisli samo napaćeni, ali mudar i žilav narod.

Kako god bilo, od analiza ko je kriv i lamentiranja nad rasturenom koalicijom, koja ionako nije bila prirodna, s obzirom na krupne ideološke razlike njenih članica – nema nikakve koristi, uz sve poštovanje prema istoimenom pokretu koji će svakako ući u istoriju, i koji je posle majskih tragedija, bio i potreban i lekovit.

U svakom slučaju, nije lako biti opozicija diktatorskom režimu.

„U jednoj nerazvijenoj zemlji, ni manje ni više nego u jednoj totalitarnoj zemlji, vlada jeste država i oni koji vladaju, upravljaju njome kao svojom privatnom svojinom, ili bolje rečeno, kao svojim plenom.“

Zvuči poznato, jelda? Samo što Mario Vargas Ljosa govori o Peruu iz poznih osamdesetih godina prošlog veka.

Četrdeset godina kasnije, na desetak hiljada kilometara od te zemlje smeštena je još jedna zaplenjena država. Zaplenjene su institucije, stanovnici, a među njima i politički protivnici. I zato je vlastima lako s njima, dok obrnuto ne važi.

Ako pažljivo slušaš one koji su se odlučili za bojkot predstojećih beogradskih izbora, na primer, gospodina Ponoša, koji razložno, precizno i logički, kao i uvek, objašnjava svoje stavove – složiš se s njim istog časa.

Pametan čovek, razmišljaš. Principijelan, razborit. Pravi gospodin. Ja na izbore ne idem!, odlučiš – onako gospodski.

Onda malo saslušaš i predstavnike druge strane, pa se i s njima vrlo brzo složiš, drugim rečima, pocepaš se kao koalicija.

I, kuda dalje takav raspolućen? Zar da jedna tvoja polovina ostane kod kuće 2. juna, a druga ode na glasanje?

Da zamislimo na tren polovinu koja je ostala zaključana u stanu, kako tužnim pogledom prati kroz prozor onu drugu koja odlučnim koracima grabi ka svom biračkom mestu.

Ne, ovaj scenario nije nikako dobar za tvoje mentalno zdravlje. Onda, šta ćemo?

Ipak na izbore, i to u jednom komadu. Evo i zašto.

Zato što je ovako skrojena nova koalicija, koja se opredelila za izbore, prirodnija od raspadnute ne samo zbog ideološke i generacijske bliskosti njenih članova, već i zbog toga što je reč o ljudima koji dosad nisu bili na vlasti. Često se čuje od apstinenata kako su Srbiji potrebni novi ljudi.

E, pa, gospodo apstinenti, ovi ljudi koji su, kako kažu, izabrali borbu, jesu novi ljudi i mi nemamo druge nove ljude.

A da li će pobediti, zavisi od vas. Ne toliko od nultih, fantomskih glasača kojih će svakako biti, već, pre svega, od vas.

Kažete, ne sviđaju vam se. Da čekamo onda da mališani iz parka porastu, pa da neko od njih preuzme ovu zemlju.

Možemo, ako smo zaludni, danonoćno da pretresamo članove novoformirane koalicije tragajući za motivima sumnjivog kvaliteta, u smislu, da mi je samo da uđem u Skupštinu, da mi je samo da se dočepam fotelje.

Možemo i Sava Manojlovića da izvrnemo naopačke tražeći odgovore na pitanja zašto baš sada ulazi u politiku, da li je možda čekao da se raščisti teren, pa da iz igre ispadnu igrači koji mu nisu bili po volji, ne bi li se lakše nametnuo kao novi lider.

Možemo tako do mile volje.

Ali, izbori se bliže, vladajuća stranka je uveliko u kampanji, a naše vreme da svoj grad, svoju zemlju, svoj život, učinimo normalnim – curi.

Čak i da kod nekih od ovih likova zaista postoje skriveni sumnjivi motivi, to ne znači da bi ako dođu na vlast loše upravljali Beogradom, ili drugim gradovima i opštinama u Srbiji.

Ono što je izvesno, među ovim ljudima, ako ih pažljivo posmatramo, nema potencijalnog budućeg autokrate, što se za mladog radikala koji je devedesetih godina zajapurenog lica bljuvao vatru i sejao mržnju – nije moglo reći.

Neretko se tada čulo – teško nama ako ovaj dođe na vlast.

I, evo, teško je.

Ako se dogodi da nova koalicija pobedi, samo uz pomoć naših olovaka, čak bez i jednog bačenog karanfila, biće dovoljno, kada je reč o Beogradu, da reše problem zagađenja vazduha, da ograniče cene zakupa stanova, možda da ih i vrate na nivo pre rata u Ukrajini.

Biće dovoljno da zaustave projekte za koje ne postoji nikakav javni interes već samo šteta, poput širenja Beograda na vodi, rušenja Sajma, izgradnje metroa koji spaja dve livade, premeštanja Starog železničkog mosta na treću livadu, rušenja Hotela „Jugoslavija“ kao još jednog simbola grada, zatvaranja biblioteka starih po pola veka, kao onda u bloku 62 ili sada u trgovačko-kulturnom centru „Fontana“ u Novom Beogradu.

Za početak sasvim dovoljno.

Čak i da ništa od toga ne urade, ništa od onoga što su obećavali, biće dovoljno što su pobedili i vratili u politički život kategoriju smenjivosti vlasti.

Na čemu ćemo im čestitati, a potom ih smeniti. Jer, svi zajedno, u toj novoj koaliciji, imaju jednu lepu zajedničku osobinu.

Deluju lako smenjivo.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.