Srbija se mora izvući iz „zapadnobalkanskog“ logora

Štaviše, ovde postoji i jedan apsurd. Evo već sedam godina srpsku politiku evropskih integracija vode političke snage koje su više od dve decenije pre drugog zauzimanja vlasti (2012) svoj politički identitet sticale na antievropskoj orijentaciji. One stoga ne mogu biti nikakvi evrofundamentalisti, koji bi slepo zastupali jednu prilično propalu politiku. Problem je, dakle, mnogo složeniji.

Danas se iz redova Vlade čuje zapomaganje zbog zastoja u pregovorima o pristupanju Uniji. Kažu, ne daju nam nijedno poglavlje, pa kamče bar jedno za tekuće polugodište. Zašto, pitaće se neko, kad od pristupanja nema ništa. Politički korektan odgovor je – moramo ostati na putu ma koliko dugo trajao, jer alternative nema. Rezervni odgovor je – Srbija samo tako može da izvrši unutrašnje reforme pa makar i ne postala članica EU.

Ovakvi odgovori imaju jedan dogmatski prizvuk ako pogledamo stanje u samoj EU. Ali, sama politika srpskih vlasti nije toliko dogmatska. Između današnje politike proširenja Unije i stava zvanične politike u Srbiji postoji jedno sazvučje.

Kada je o EU reč, ona je svoje proširenje zaključila 2013. godine, primivši poslednju članicu. Mnogo pre toga, u vreme velikog proširenja (2004-2007), raspoloženje prema ovoj politici naglo je palo ne samo među stanovništvom nego i unutar političkog sveta. Bilo je to prvo proširenje (plus ono iz 2013, dakle 13 novih članica) koje se odlikovalo totalnom pretežnošću tzv. država neto dobitnika.

Sve one mnogo više su dobijale iz zajedničkog budžeta nego što su davale. Posle velike finansijske krize 2008, koja još nije okončana, postalo je doslovce svima u Uniji jasno da proširenja više neće biti.

U tom suštinski nepromenljivom miljeu, postavilo se jedno praktično pitanje: šta činiti sa politikom proširenja? Ona je izgubila svoj razlog postojanja, ali, ispostavilo se, ne i svoju moguću političku funkciju. U nastajućem svetu konfrontacije Zapada i Istoka, tzv. Zapadni Balkan ne sme se prepustiti potencijalnom neprijatelju, a te „zemlje“ (pre nego države) treba držati u orbiti svoje kontrole. Čarobna formula glasi: dovesti ih na put članstva, ali pošto je ono realno govoreći nerealno, držati ih večito u kondiciji pristupanja bez članstva. Što se Srbije tiče, ovo traje od leta 2008. godine, kada je bio potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Ako tada mnogima ova politika Unije nije bila providna, to nikako nije slučaj posle jedanaest godina. Srbija je potpala pod totalni uticaj EU a da je danas dalje od članstva nego 2003. godine, kada je bila otvorena perspektiva članstva za zemlje regiona (o tome više ovde). Ali, u međuvremenu nisu izvršene nikakve unutrašnje reforme kao zamena za (objektivnu) nemogućnost članstva. Naprotiv, Srbija je postala zavisna zemlja perifernog položaja i u regionalnim relacijama, sa slabom privredom, fragmentiranim društvom i političkim sistemom lične diktature.

Pomenuto sazvučje postoji upravo između aktuelne politike EU i opšteg stanja u Srbiji. Evropska unija, naime, jedino u ovakvoj Srbiji može da sprovodi ovakvu politiku. Da bi Srbija postala i ostala zemlja utopljena u zapadnobalkansku periferiju, koja može da posluži još samo kao tampon zona u postojećim i budućim konfrontacijama „velikih prostora“, trebalo ju je anestezirati i odvojiti od svega po čemu se razlikuje u ovom delu Evrope.

Današnja vlast u Srbiji jeste najzad pronađena formula saobrazna evropskoj „politici susedstva i pregovora o proširenju“ i ključna u poretku šest zemalja „Zapadnog Balkana“ sa polutanskim statusom. Ali, da problem bude veći, ovde nije reč samo o današnjoj vlasti u Srbiji nego i o dobrom delu kulturnog i civilno-društvenog pogona koji pokriva sistemsku potrebu za odgovarajućom evropejskom ideologijom.

Ona je sadržana u davno skovanom sloganu „Evropa nema alternativu“, koji je čvršći od ma kakve stvarnosti. Nije bitno da li ovaj „proaktivni“ segment našeg društva veruje u svoju ideologemu ili preovlađuje lična materijalna korist, bitno je da on gusto ispunjava prostor javnog govora kao da „Evropa“ stvarno nema alternativu.

Tako govor o alternativi obitava na margini. Sa te pozicije on ne može da se izvuče iz javno mu namenjene uloge istočnog trojanskog konja, najčešće ruske provenijencije. S druge strane, alternativni govor nije ništa drugo do zastupanje stanovišta zdravog razuma. Ako stvari u vladajućem ključu već decenijama ne idu, zar ih ne treba menjati. Ako Srbija ne može da postane članica EU, zar ne treba upravo sa njom da otvori pitanje alternativne politike.

Pa zar Srbija treba da ispuni sva pregovaračka poglavlja, da uđe u sveopšti regulatorni poredak EU, a da u njoj nema baš nikakav uticaj na postupke odlučivanja. To bi bila formula političkog ropstva. Ali, ma koliko bili kritični prema EU, promena ovog fatalnog puta je stvar Srbije. O njenoj budućnosti je reč, a ne o budućnosti EU.

Ako bi se nastavilo ovim rutinskim bauljanjem, Srbija bi za dugo vreme ostala ne samo u „zapadnobalkanskom“ logoru, nego bi i bila svedena na tu meru. Neka te mere ostalima; koliko vidim, svi je (meru) ljube bez alternative. U takvom društvu nije teško ostati sam, što podrazumeva da Srbija sama treba da sa EU otvori i rešava pitanje međusobnih odnosa. U suprotnom ostaje nam, po svoj prilici, perspektiva „zapadnobalkanske unije“ (vid. ovde), tj. stvarnog saveza-logora koji bi mogao poslužiti još samo kao rezervoar ljudskih i prirodnih resursa za imperijalni centar.

Danas u Srbiji nema političke snage koja bi ubedljivo pokrenula pitanje srpske evropske alternative. Vladajuća struktura je suviše zadovoljna sobom, tj. svojim političkim plenom, da bi i pomislila na to. Savez za Srbiju još obitava u iluziji o pravoj EU koja je, navodno, prirodno sklonija „civilizovanoj“ Srbiji. Treći način javnog mišljenja postoji, ali je na političkoj i javnoj margini. Bilo bi na korist opštem dobru da se misao i strategija drugačije evropske politike što pre politički artikuliše.

Autor je profesor FPN i predsednik Državotvornog pokreta Srbije