Srbija se više umiriti ne može 1Foto: Aleksandar Latas

Po mnogim ocenama dokazanih protivnika postojeće vlasti, protesti povodom pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici održani u Novom Sadu i Beogradu predstavljali su potvrdu nesposobnosti parlamentarne opozicije da na nov način artikuliše novonastalo nezadovoljstvo građana i da tako ozbiljnije uzdrma postojeći režim.

Lično mislim da su takve ocene fatalističke, kontraproduktivne, demotivišuće. Naime, smatram da takvim kritičarima nedostaje adekvatan uvid u težinu i složenost, ali i u dugoročni prekretnički potencijal nove realnosti, nastale posle pomenutog pada nadstrešnice, uvid u činjenicu da posle toga više ništa neće niti može biti isto. NJih je demantovao dalji razvoj događaja. Slogani čiji su autori sami građani „Svi smo pod nastrešnicom“ i „Ovo nije nesreća već zločin“, počeli su sve više da odzvanjaju u srcima građana širom Srbije, jer oni sve više, delimično još samo intimno, postaju svesni da vrh vlasti, u paničnoj nervozi i vođen instinktom za samoodržanjem, stvara KGB-ovsku atmosferu sveopšte neizvesnosti u kojoj svakog od njih može „progutati mrak“ bez ikakvog konkretnog povoda.

Uostalom, metaforički govoreći, i realna mogućnost dolaska Rio Tinta u našu zemlju radi rudarenja predstavlja „nadstrešnicu“ nad glavama građana zapadne Srbije i uvod u novi zločin, jer ti građani više nemaju nikakvu iluziju o dobronamernosti postojećeg režima.

Srbija se više umiriti ne može 2
Foto: Medija centar

Vrh vlasti na čelu sa njenim dirigentom pokušavao je da tinjajuću masovnu pobunu smiri ponavljajući već izlizane mantre: da će tužilaštvo sasvim sigurno ustanoviti ko su krivci za veliku novosadsku tragediju, iako će taj proces biti krajnje složen i dug, samo ga treba pustiti da na miru radi svoj posao; potom se prešlo na već oprobane manipulativne metode, na navodno dobrovoljno davanje ostavki nadležnih ministara i direktora zbog osećanja moralne odgovornosti, prvo Vesića, pa zatim dosta kasnije Momirovića Mone i direktorke Infrastrukture železnice kojima je izgleda trebalo podosta vremena da preispitaju svoju moralnu savest.

Uporedo s tim, pojačavan je nivo policijske represije koji je dostigao kulminaciju torturom nad Savom Manojlovićem; unošen je strah među građane nelegalnim hapšenjima demonstranata, aktivista i studenata, ali i neviđenom orkestriranom demonizacijom opozicije, da bi na kraju Aleksandar Vučić, dramatizujući postojeću napetu međunarodnu situaciju, najavio vrlo verovatno izbijanje nuklearnoga rata između vodećih svetskih nuklearnih sila, pominjući u tom kontekstu problem atomskih skloništa i pribavljanja zaliha hrane, sve u nameri da pažnju građana usmeri na ovo navodno skoro izvesno izbijanje Trećeg svetskog rata i na sebe kao jedinog mogućeg spasioca, a onda je iznenada, kao „grom“ odjeknula vest o hapšenju jedanaest osoba, među kojima se, kako se ubrzo saznalo, nalazio i Goran Vesić. Pošto u optužnici protiv njih nije navedena osnovana sumnja da su oni učestvovali u koruptivnim aktivnostima koje su po mnogima dobro upućenim u detalje pomenutog zločina bile njegov glavni uzročnik, počele su da kolaju brojne reakcije da su ova hapšenja rezultat unapred smišljene perfidne igre u režiji izvršne vlasti, pokušaj interventnog gašenja sve intenzivnijeg i šireg požara i slično. Javio se i javnosti već dobro poznati Zoran Dašić koji je među prvima, kao nekadašnji zvanični konsultant za nadzor izvođenja kamenorezačkih radova, hrabro, nošen porivom moralne čestitosti, javno izneo frapantne činjenice u vezi sa procesom rekonstrukcije nadstrešnice. Naime, on je posle čina hapšenja pomenutih osoba izjavio da na spisku nedostaje još mnogo imena, da glavni svedoci još ćute i da je Vesićevo hapšenje farsa.

Ali, taman i da su sve navedene reakcije tačne, zaboravilo se na nepobitnu činjenicu da je ovde reč o nevoljnom, defanzivnom, iznuđenom manipulativnom performansu kakvom postojeći režim ne bi nikad pribegao da nije bilo kontinuiranih, istrajnih blokada sve šireg opozicionog fronta: pre svega zajedničke višednevne blokade novosadskih odbornika, pokrajinskih i republičkih poslanika ulaza u zgradu novosadskog tužilaštva i blokada izvođenih u režiji samoorganizovanih građana i studenata.

Drugim rečima, ovde je bila na delu prva pobeda opozicionog fronta i prvi vidljivi poraz sadašnjeg režima. No, nije isključeno da će najtežu kaznu od svih uhapšenih dobiti Goran Vesić (njemu je vlada ukinula imunitet, a tužilaštvo mu, uz samo još jednog od uhapšenih, odredilo pritvor od 30 dana), možda baš zato što on, po mišljenju mnogih, ima najbolji uvid u tokove novca, na osnovu čega se može sa izvesnošću utvrditi način na koji je tekla korupcionaška delatnost u ovom konkretnom slučaju. Uz to, njegovo oštro kažnjavanje bi moglo da se prikaže kao dokaz da vlast dopušta pravosuđu da postupa nepristrasno, u skladu sa zakonom, i kad su posredi njeni visokopozicionirani kadrovi.

Zahvaljujući već pomenutim blokadama, puštena su na slobodu i tri pritvorenika, među kojima je i Goran Ješić.
Pored toga, povučene su iz procedure, makar samo privremeno, dopune Zakona o visokom obrazovanju, kojima bi bio omogućen dolazak ispostava stranih fakulteta u Srbiju bez akreditacije. U ovom slučaju, ključnu ulogu je imao odlučan javni otpor BU i SANU, jer su ove akademske institucije shvatile da je jedan od ciljeva tih dopuna njihova marginalizacija i favorizovanje ispostava stranih privatnih fakulteta čije bi centrale bile netransparentne (verovatno izvestan broj naših biznismena) ili fakulteta koji se nalaze niže od naših državnih fakulteta na zvaničnoj svetskoj rang-listi, sličnih onom iz Slovačke koji je potvrdio doktorat Siniše Malog, i pored toga što je nepobitno dokazano da je reč o lako utvrdivom plagijatu.

Jedva da je i potrebno napominjati da diplome i titule stečene na takvim fakultetima ne bi bile priznavane ni u jednoj iole razvijenijoj zapadnoj zemlji i da bi stoga naši najtalentovaniji studenti i dalje nastojali da se upisuju na prestižne strane univerzitete poput Harvarda, Prinstona, Kembrdža i slično. Ovaj antipatriotski čin našeg režima uslovljen je njegovom svešću da se naše najviše akademske ustanove sve više uspravljaju u odbrani vlastitog digniteta, te da se u njima sve teže mogu naći podaništvu i korupciji skloni stručnjaci koji bi oportunistički odobravali režimske stručno neodbranjive projekte, poput onog u vezi sa kopanjem litijuma.

Na samom kraju, kapa dole i našim opozicionim strankama i delu našeg samoorganizovanog građanstva, pri čemu mislim i na pobunjenički nastrojene studente i njihove profesore, na ispoljenoj odvažnosti prilikom njihovog upuštanja u mirne, ali radikalizovane oblike građanske neposlušnosti. Jer samo dugi kontinuitet takvih beskompromisnih akcija može Srbiju dovesti do one tačke ključanja u kojoj se stvara tzv. kritična masa pobunjenih građana koja nužno dovodi do rascepa u policiji, vojsci, bezbednosnim službama i samoj vlasti usled svesti da je ogromna većina naroda ne samo intimno, prikriveno, već otvoreno, javno okrenula leđa kompradorski nastrojenom vrhu postojeće vlasti na čelu sa Vođom, vrhu koji je, pretpostavljajući vlastiti nezajažljivi sebični interes javnom interesu, Srbiju doveo do bezakonja nezapamćenog u njenoj modernoj istoriji.

Ali pređena je ona granica posle koje probuđeni slobodarski duh Srbije više niko umrtviti ne može. Jačanje represivnih stega samo će ga još više širiti i intenzivirati.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Feliks Romulijana.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari