Nikola Krstić Foto: privatna arhivaNadolazeći izbori u aprilu u potpunosti ogoljavaju duševno stanje srbijanskog društva. Javnim prostorom uveliko defiluju osobe koje su ili osuđene za ratne zločine ili pak podržavaju rad i delo takvih čovekolih stvorenja. Ivica Dačić se u suzama priseća, povodom godišnjice smrti Slobodana Miloševića, kako je bilo divno živeti pod njegovom vlašću, pa dodaje da je „njegovo izručenje Haškom tribunalu trajna mrlja na savesti Srbije“.
On jeste u pravu da Srbija ima mrlju. I to neobrisivu. Ali ona je tamno crvena, boje krvi, i ako neko malčice bolje pogleda u nju – videće u njoj i ambis. Toliko dubok, nesaglediv i zastrašujuć. A u njemu će videti i leševe mrtvih Albanaca – žena, dece i staraca – koji se prevoze u hladnjačama i zakopavaju u Batajnici. Videće i genocid u Srebrenici. Videće tamo i sedamnaestogodišnjeg dečaka kojeg hladnokrvno ubijaju Škorpioni dok leži u travi. Videće i logore Omarska, Trnopolje i Keraterm, ali i mnoge druge u kojima boravi stanovništvo koje nije poreklom srpsko. Videće kako ih muče, maltretiraju, tuku, siluju i usmrćuju. Čuće njihove jauke i vapaje.
Ugledaće i ljude, tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva, koji nemaju vode, hrane i struje, ali se nekako drže i odolevaju zlu. Primetiće skoro pa nacistički teror na Kosovu prema albanskom stanovništvu, ali i bele marame u Prijedoru za nesrpske meštane. Ma, pokazaće se u tom beskrajnom viru svi mrtvi i nestali, ali i na stotine hiljade raseljenih i unesrećenih. Svi oni koji su ostali izgubljeni u tom krvoločnom vrtlogu vremena.
Ta mrlja o kojoj Dačić priča smo zapravo i – mi. Ovo društvo kojem je sasvim normalno da mu cela zemlja bude ispisana u grafitima „Ratko Mladić srpski heroj“. Ili da pak glavni antivučićevski kandidat Zdravko Ponoš kaže da je taj isti osuđeni ratni zločinac bio „dobar oficir“.
Ili da Veselin Šljivančanin, oficir JNA osuđen u Hagu na deset godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja mučenja hrvatskih zarobljenika na farmi Ovčara kod Vukovara 1991, uživa svoju svesrpsku popularnost, praveći raznorazne cirkusijade na kojima promoviše svoje knjige, poput rok zvezde, te je i jedan od, eto, gle čuda, omiljenih pripadnika vladajuće Srpske napredne stranke.
Ili da general Božidar Delić, nekadašnji komandant i to, ozloglašene po ratnim zločinima nad albanskim civilima, 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, bude sada nosilac liste opozicione koalicije NADA. Fond za humanitarno pravo, koji se bavi istraživanjem ratnih zločina, protiv njega je podneo dve krivične prijave zbog, kako su naveli, zločina na Kosovu, ali nikada nije pokrenut postupak.
Normalno nam je da se sa nacionalnih frekvencija ne skida rodonačelnik trovanja ovog kazamata od zemlje i još jedan osuđeni ratni zločinac, Vojislav Šešelj, koji je postao rugobna i mračna podsvest Vučićeve mašinerije.
Da ne dužim, zato bi trebalo mnoga imena, pored navedenih u ovom tekstu, da budu urezana na crnom, mermernom zidu sramote srbijanske povijesti oko kojeg će se cveće i trava sušiti. Zid koji će podsećati na vremena kada je zlo postalo normalno. I kada je ljudskost ponovo posrnula.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
