Srbija u krugu večne tišine

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Autor izlazi sa svojom morbidnom hipotetickom situacijom i onda nam uz brojne izmisljene detalje, drzi nekakvu bukvicu ciju smo poentu izgubili jos u prvoj trecini njegovog pisanja, … to tako izgleda kada imas listu porucenih namenskih tema za cije si pisanje u napred placen?

2. Zašto su gospođe u tramvaju ćutale i gledale kroz prozor jasno je kao prolećni dan – zato što ne mogu da izbrojim koliko puta sam čula: To se nas ne tiče. Balkanske državice izgleda stvarno pate od neizlečive ravnodušnosti prema savremenom dobu. Ako ste, mladi g-dine Krstiću, ustali da nekom pomognete, ostali Vas gledaju kao da ste pali s Marsa; ako ste nekome – što je elementarno kućno vaspitanje – ustupili mesto u prevozu, ista stvar; ako ste pozvali Hitnu pomoć jer se nepoznata osoba srušila na ulici; ako lepo razgovarate sa nekim ko nije Naš; ako uplaćujete neku paricu za Unicef; ako ostavljate pored kontejnera kese/kutije sa polovnom odećom; ako u ‘društvancetu’ u nečijoj dnevnoj sobi kažete da je sistem u kome živimo nečovečan jer će sutra kada (daleko bilo) zarati deca običnih ljudi ginuti a deca lidera sedeti u štabu; u svim tim situacijama, garantovano, empatija i zdrav razum biće hiljadama kilometara daleko. Jer je to tako.

   Ali, sigurna sam da čestite ljude uobičajena palanačka reakcija nikada nije i neće sprečiti da budu ljudi.

   1. Bla, bla, bla… Suplja autosovinisticko, kvazigradjanska mantra i pateticno samohvalisanje. U realnosti, i „novinar“ i njegova obozavateljka u slicnoj situaciji bi reagovali kukavicki, pravili bi se blesavi posto su „hrabri“ samo u kolumnama i komentarima

      1. @ bljak

         Varate se. Ja ne okrećem glavu i ne gledam kroz prozor dok nasrtljivci nasrću. Dva puta sam doživela da nekoga ko ne može da se brani maltretiraju, oba puta reagovala i bila jedina koja je to uradila. (Bar su šikaniranja prestala).

         Doviđenja Bljak.

   2. Suzdržimo se od ispraznog moralisanja. Ljudi se plaše, strah je normalna reakcija. Hrabrost jesta za svaku pohlvalu, ali nemamo pravo da osuđujemo nekoga ko se plaši. U konkretnoj situaciji su prisutne bile samo žene, koje su fizički slabije od nasilnika. Nisu bile ni na koji način udružene i da mogu da deluju kao grupa, pa se zato svaka od njih plašila individualne akcije. Slična bi situacija bila i da je prisutan bio neki muškarac koji je fizički slabiji. Svako ima pravo da se uplaši. Kad se ovako nešto desi strah je zaista ponjižavajući, ali je realan i parališući. Što se tiče nasilnika, ne znam koliko je to tačno, ali u nekim komentarima ispod jednog teksta se javio neko ko je napisao da ga poznaje. Tvrdi da je čovek bolestan. Da je obrazovan, da je imao i neku svoju firmu, ali se razboleo i sve izgubio. Sada je ovakav. Ponavljam, ne znam da li je to tačno, ali možda bismo mogli da se uzdržimo i odvratnih osuđujućih komentara, bez obzira koliko je gnusno to što je uradio.

3. U onoj, već vidjenoj situaciji, gde monstrum, na najvulgarniji i najodvratniji način siluje devojčicu, lično bih sasvim sigurno reagovao, i to više da zaštitim svoje dostojanstvo nego dostojanstvo deteta. Naime, ispad ove hulje, ove bolesne džukele, predstavlja direktan napad, ne samo na dostojanstvo i ljudski integritet ovog deteta već i, na dostojanstvo i ljudskost osoba koje su to nemo posmatrale. Osećao bih se toliko jadno i bedno a slike ovog napastvovanja bi me pratile još dugo i podsećale da treba da se stidim. Ćutanje ljudi u tramvaju predstavlja veću patologiju nego ludilo ovog monstruma, koga treba držati iza „žice“ a ne pustati da slobodno baulja ulicama Beograda i šeta medju ljudima.

4. Poslednji pasus – zlata vredan. Sačuvao sam ga kako bih imao čemu da se nadam dok ovaj ološ ruši, pali, pregrađuje reke i uništava sve oko nas.
   Njihovo vreme će proći.
   Hvala Nikola za predobre kolumne.

5. Velizare, sram te bilo. Poenta je da smo zaboravili da budemo LJUDI jer nas je STRAH.