Srbija u nedoumicama

Budući da se one starije ne rešavaju dok druge postepeno nailaze, do izražaja dolazi svojevrstan kumulativni proces koji, zbog pukog uvećavanja broja, ove afere čini sve vidljivijim i stoga sve neugodnijim.

U tom svom kumulativnom izrazu one su postale vidljive i izdaleka, pa ne iznenađuje da povodom njih čak iz Brisela stižu neugodni haberi.

Nema sumnje da ih zapažaju i neki članovi skoro milionske vladajuće stranke; reč je o onim pronicljivijim koji su, kao i svuda, a ovde možda i pogotovo, u izrazitoj manjini, što ovakva zapažanja ne čini ništa manje nepovoljnim.

Država ima resurse i mehanizme da te afere razjasni i razreši, ali takav scenario ovde se ne događa.

Činjenica upornog postajanja ovako nerazrešenih afera, i to uprkos njihovom intenzivnom tretmanu u opozicionoj i prosvećenoj javnosti, može se objasniti samo na jedan od sledeća dva načina.

Prvo, reč je o množini poteza među kojima bi mnogi mogli ozbiljno da kompromituju aktuelnu vlast, pa ona nalazi da je za nju bolje da te problematične spletove ne razgrće.

Drugo, i manje verovatno, problemski sklopovi na koje se tipično razlažu ove afere toliko su kompleksni i svode se na uvid da vlast nema odgovarajuću ekspertizu neophodnu za njihovo razrešavanje.

Rečeno je da je ova druga hipoteza manje verovatna, ali je ona daleko od toga da se ispostavi i kao nemoguća: partijska selekcija kadrova ne ide linijom pronicljivosti i stručne osposobljenosti nego se zasniva na standardima partijske discipline i stranačke odanosti.

Nije nemoguća ni jedna pomalo egzotična kolateralna varijanta: problematične epizode bi uz neki napor eventualno i mogle da se opravdaju, ali vlast za to nije zainteresovana, jer smatra da biračko telo nije dovoljno obavešteno niti političko emancipovano da bi te „finese“ zapazilo i uključilo ih u determinante svog elektoralnog ponašanja.

Postoje i druge indikacije izvesnog nipodaštavanja biračkog tela od strane vlasti i elite koja je čvrsto kontroliše.

Sumnje koje se ispredaju i prepliću povodom ovih afera mogu, dakako, biti opravdane i neopravdane.

Mora se primetiti da su ove alternative po vlast nepovoljne.

Alternativa opravdanosti ne traži nikakvo dalje objašnjavanje: iz nje sasvim neposredno sledi zaključak da vlast koja deluje tako da daje maha opravdanim sumnjama zaslužuje i opravdanu kritiku, a ako svet nije baš duboko i strukturno nepravedan, moglo bi se očekivati da će u dogledno vreme te defekte vlasti sagledati, pa shodno i postupiti, i sami glasači.

Zanimljivija je alternativa rađanja i akumuliranja neopravdanih sumnji.

Kad god je neko osumnjičen na pravdi Boga, onda ili mora da je žrtva neke pogane, mnogo jače sile, ili da je svojom nespretnošću i nedostatkom oštroumnosti na sebe nepotrebno navukao blam koji mu ne pripada.

Budući da je ovde u pitanju vlast, koja je po definiciji najmoćniji činilac u društvu, ona prva alternativa – stradanje slabijeg usled udara nečeg izopačenog i jačeg – mora glatko da se odbaci.

Time se opet vraćamo na specijalno odabrane partijske kadrove čija komparativna prednost nije u domenu dovitljivosti nego u sferi discipline koju neki nazivaju poslušnošću.

Da li stranka koja na pomenuti način regrutuje svoje pratioce i bojovnike zaslužuje ovu vrstu „nepravde“?

Nešto kompletnija analiza ovih tvrdo utemeljenih, žilavo uraslih političkih epizoda mogle bi krenuti pravcem njihove nešto detaljnije klasifikacije. Naime, i opravdano i neopravdano kritikovane afere mogle bi da se dalje klasifikuju na one koje su zasnovano i one koje su nezasnovano žigosane.

Dolazi se, shodno oceni kojom se karakterišu te neugodne epizode, do četvorostruke klasifikacije: zasnovano ili nezasnovano opravdano kritikovane epizode i, opet, zasnovano ili nezasnovano, neopravdano kritikovane (ne)zgode u političkom delovanju vlasti.

Opravdana i zasnovana kritika ne traži dalju razradu: identifikovani su jasni razlozi zbog kojih je kritika umesna, te tako i opravdana.

Drukčije stoji stvar sa opravdanom i nezasnovanom kritikom: za mnoge kritike i poteze u ponašanju vladajućih krugova dobro se zna da nisu prihvatljivi niti dozvoljeni, ali poslovična netransparentnost onemogućava da se prikupe i srede i odgovarajući dokazi.

Lako se identifikuje i neopravdana i nezasnovana kritika pojedinih upravljačkih poteza.

Pokadšto se dogodi da se vlast kritikuje puke kritike radi, a da se prava osnova za takvu kritiku ne može ustanoviti.

Ako je dovoljno neprincipijelna i dovoljno lucidna, i takva kritika može vlasti da nanese popriličnu štetu.

Ostaje, najzad, i na prvi pogled paradoksalan slučaj kritike koja je neopravdana, a ipak zasnovana.

Kritičari mogu, naime, da u sećanju drže mnoge ranije greške u ekonomskoj ili socijalnoj politici vlasti te da, vođeni ovim iskustvom, u nekoj konkretnoj epizodi neopravdano imputiraju elemente na kojima bi kritika trebalo da se zasnuje.

Gresi vlasti indukuju grehe i na strani kritike; kao i mnogo šta u životu i ljudske greške imaju nekakav poriv ali i potencijal umnožavanja.

Malo je onih koje treba posebno i uporno uveravati u greške i promašaje aktuelne politike.

Ti ispadi i propusti nižu se u dugim redovima, od upadljivih i golemih zakonskih pa i ustavnih prekršaja sve do grubih kadrovskih permutacija koje dovode pogrešne ljude na pogrešna mesta.

Politika daje analitičarima bogat materijal za istančane i zanimljive analize.

To je neka kolateralna korist od šteta koje politika štedro generiše u ovom suvotočnom i negostoljubivom socijalnom ambijentu.

Vraćajući se ovde izvedenoj klasifikaciji grešaka, čini se, nažalost, da većina spada u kategoriju opravdanih i zasnovanih.

S obzirom na tu alarmantnu okolnost, čini se da hic et nunc društvena kritika nije na našim prostorima dovoljno energična i primereno žestoka.

Posle svega ostaje kao najsigurniji sledeći zaključak: za vlast je najneugodniji slučaj očigledne mogućnosti da raspravi brojne afere i njenog odbijanja da se u takve operacije upušta.

To je bezmalo dokaz da u tome što je činila nisu čista posla.

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu u penziji