Srbija u rukama Stranke Nedostajućeg Smisla

Nažalost i naš je – u pretpolitičkom društvu u kojem živimo naša sudbina ne zavisi od institucija (koje i ne postoje) nego od pojedinaca na vlasti. Ova vlast je ovaj pretpolitički „princip“ potpuno usavršila: sada naša sudbina zavisi od samo jednog jedinog pojedinca! I zbog toga ga je neophodno što pre srušiti – pustoš koja ostaje iza Vučića, bez ijedne iole kredibilne institucije, biće tako velika da će biti potrebno dugo vreme da se Srbija vrati u ravnotežno stanje. Svaka godina Vučića duže na vlasti, decenija više za oporavak! Srušiti, naravno! Političke stranke se smenjuju, a (autoritarni) pojedinci se ruše. Ne može se autokrata smeniti na izborima.

Dakle, glavni problem pokreta na vlasti je nedostatak ideologije! Baviti se politikom bez ideologije, gore je nego baviti se naukom bez znanja ili umetnošću bez talenta. U vladajućem pokretu su i republikanci (Socijaldemokratska partija Rasima LJajića) i monarhisti (Žika Gojković, Pokret obnove kraljevine Srbije i SNS), i partizani (Dačić) i četnici (Drašković), i „levi“ (Vulin) i „desni“ (Karić)… Svega ima osim ideologije…

I samo „jezgro“ pokreta (Stranka Nedostajućeg Smisla) sebe proglašava za narodnu („zarad bolje budućnosti svih“), a suštinski je neoliberalno kapitalistička što samo po sebi isključuje „sreću svih“. Vučićeva politika više sreće donosi Amerikancima (upravo im je predata mega uspešna domaća kompanija Bambi) i Arapima (predat im PKB i 16.000 hektara najplodnije naše zemlje pride, da im se nađe…) nego Srbima. Besomučno prodavanja teritorija, sirovina i mlade radne snage Stranka Nedostajućeg Smisla proglašava opštim dobrom, za razliku od „pljačkaške privatizacije“ Đilasa i kompanije…

Niko ih ne sme pitati kako je, na primer, PKB „prodat“ za duplo manju cenu od početno procenjene od strane Dilojta!? Nije isto prodavati duvansku i prehrambenu industriju: prodaja hrane je prodaja sopstvene budućnosti! Stranka Nedostajućeg Smisla na ovaj način daje novi prilog istoriji političkog besmisla: da je rasprodavanje svega ustvari dobro za sve…

Pa kada nema ideologije, šta je koheziona snaga ove grupe? Stefan Nemanja je formirajući Srbiju koheziju pronašao u veri, a ovi novi „Nemanjići“ u interesu! Interes je jedina „ideologija“ koju imaju ovi rodoljubi po zanimanju. Svesni svoje inferiornosti, u najčistijem adlerovskom smislu reči, rešeni su da dokažu svoju „superiornost“ neprekidnom interesnom borbom kao novim klasnim oružjem. Nikada pre ovih bez smisla nije postojala institucija botova, kao „moderan“ IT način da se virtuelno brane interesi vlasti. Kada vas povezuje samo interes, onda među vama nema konflikta – tako da je moderna kovanica „konflikt interesa“ u slučaju naše vlasti bez smisla.

Nisu oni čitali Nikolo Makijavelija, ali su jako familijarni sa njegovim učenjem. Kada vas povezuje interes onda čak ni život nema vrednost. O tome svedoči najnovija predstava odigrana na sceni Instituta za majku i dete u Novom Beogradu. I o njoj je govorio Makijaveli u svom delu „Il principe“: rekao je da opravdati nečije delovanje ne znači učiniti ga etičnim.

Naravno, ljude koja spaja surovi interes, kao dekadentne odbacuju sve konvencije – pa i onu ženevsku o pravima deteta. Koristiti decu, i to onu teško bolesnu, u svrhu političkog marketinga je ona donja granica koju ne bi dozvolila niti jedna politička ideologija. Kako ovde nema ideologije, boravak Vučića i prateće kamarile na dečjoj onkologiji opravdava se kao humanitarni gest! Čitava grupa ljudi uključujući novinare, Ministra zdravlja, Direktora zdravstvene institucije prate Vučića u njegovom faustovskom prodoru ka sterilnim sobama najteže obolele dece. Ima gripa? Pa valjda naš Faust i to najbolje zna, ionako je Faust sebe uvek smatrao doktorom medicine.

Trebalo je da ga upozori ministar zdravlja? Od njega je odavno (a makar od slučaja „helikopter“) i Hipokrat digao ruke… Ipak, ovaj sledbenik Jozefa Mengelea zasenio je svog nemačkog učitelja tvrdnjom da grip nije tako velika opasnost za dečaka sa rakom, s obzirom da se radi o pacijentu sa kojim je „krajnje neizvesno šta će biti“!!!

Da nema humanizma kada ima interesa svedoči i naknadna pamet direktora Instituta za majku i dete. Ustanova ogromnog značaja u dečjoj medicini koju je vodio takav velikan kakav je bio Vukan Čupić, dozvolila je sebi direktora koji nakon stidljivog pokušaja da spreči harambaški upad u sobu obolelog deteta („nećemo unutra“), promislio, sagledao sopstveni interes i izjavio da je oduševljen „emotivnim nabojem“ te posete.

Ništa profesionalnije se nisu poneli ni (državni) novinari koji su pratili Fausta – trebalo je da ga upozore da manipulacija bolesnim detetom nije dozvoljenom ni Pravilnikom o zaštiti prava maloletnika u pružanju medijskih usluga, dokumenta koji je usvojila i Faustova vlada. Izgleda da ovaj pravilnik važi samo u Engleskoj, gde je lokalni doktor sprečio posetu tadašnjeg premijera Kamerona bolesniku.

Gde li je tu bio engleski Zlatibor da lekaru objasni da je poseta organizova „po svim pravilima struke“ ili tamošnji direktor bolnice da ustrepti od „emotivnog naboja“ zbog posete premijera? Tako je to kada se lekari vode kodeksom profesionalne etike, a ne interesom.

Kod nas ne pomažu ni naknadna ponižavanja deteta i roditelja prisiljavanjem da priznaju da Zlatan voli više Vučića od bilo kog našeg sportiste ili pevača! Kada imate interes sve je na prodaju, pa i emocije!

Tragikomično deluje i napor aktuelnog gradonačelnika Beograda, inače profesora medicine, da mu lice bude u kadru sa Vučićem. Bez maske? Pa kada može naš Faust može i on, ionako je Lončar potvrdio da je poseta organizovana „po svim epidemiološkim pravilima“… Valjda je od istine važnije šta Ministar kaže?

Nema ni smisla ni istine, pa kako onda na izbore sa besmislom i lažima?

Stoga, i dalje na ulice gradova. Za 1. mart u Nišu nabavio sam baš velike pištaljke…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu