Srbija, zemlja bez ustava

Moderna država obavlja bezbroj poslova. Ona održava red i mir, brani stanovništvo od spoljnog napada, brine o zdravlju i obrazovanju građana, gradi puteve i mostove i još mnogo toga. I sve te poslove obavlja na osnovu i posredstvom prava. A u vezi s pravom, država deluje samo na dva načina: država propisuje pravo i država izvršava pravo – ili jednostavnije, donosi i sprovodi zakone.

U jednoj državi i donošenje i sprovođenje zakona mogu biti, formalno ili neformalno, u rukama iste grupe ljudi ili čak u rukama samo jednog čoveka. Tako je, uostalom, bilo u Francuskoj pre donošenja Deklaracije. Suprotan primer tog vremena bila je Engleska. To je prva država u kojoj su nastala pravila o raspodeli zakonodavne i izvršne vlasti između različitih organa (parlamenta i monarha). Uz to, u Engleskoj se relativno rano pojavila i treća, nezavisna grana vlasti – sudstvo, čiji je jedan od glavnih zadataka bio da kontroliše državne organi da ne ugroze prava i slobode engleskih građana.

Često se može čuti, čak i od obrazovanog laika, kako kaže: „Engleska nema ustav.“ Istina, sva ustavna pravila u Engleskoj nisu kodifikovana, to jest objedinjena u jednom pravnom dokumentu koji se zove „Ustav Engleske“, već su rasuta po mnogim zakonima, poveljama, a neka su čak u običajnog karaktera. Ali to ne utiče na tvrdu činjenicu da u toj državi postoji efikasna i jasna podela vlasti i, shodno tome, čvrsto ustavno uređenje.

Stoga, poruka iz francuske Deklaracije ide za tim da je suština ustavnih pravila da raspodeli vlast donošenja i sprovođenja zakona u više različitih ruku. I takva pravila u državi ne moraju da se nalaze unutar korica jedne knjižice na kojoj piše „Ustav“. Bitno je da ona postoje, to jest da se sprovode u stvarnosti. Međutim, zbog čega su Englezi stvorili podelu vlasti, a Francuzi je poistovetili s pojmom ustava i ovekovečili u svojoj Deklaraciji?

Odgovor je relativno jednostavan: kao što bez podele vlasti nema ustava, tako ni bez ustava nema slobode. Jer, ljudi u bezustavnoj državi nisu potčinjeni opštim pravilima ustava i zakona nego samovolji vlastodrž(a)ca. Zato je Monteskje i ustvrdio da je sama definicija tiranije kada se u istim rukama steknu vlast donošenja i sprovođenja zakona.

I u ovoj ideji nema nikakve misterije. Svakom građaninu je jasno da ukoliko isti čovek ili grupa ljudi (na primer, jedna stranka) suštinski i donose zakone i izvršavaju ih, to znači da oni imaju moć da zakone menjaju od slučaja do slučaja, jer mogu da ih primenjuju po svojoj (samo)volji. Recimo, kada izvršioci zakona svesno ne sprovode zakone, kao što je to slučaj s divljom gradnjom (Kopaonik) ili, kad smo već kod toga, s divljim rušenjem (Savamala), onda su ih oni u stvarnosti poništili, jer je suština zakona da je on opšte pravilo koje važi jednako za sve. A ovi i slični primeri su u Srbiji postali tužna svakodnevica.

Dakle, kada izvršna vlast zakone sprovodi selektivno, onda oni prestaju da budu zakoni. I kada je, uz to, pravosuđe isuviše nemoćno ili zavisno da bi je u tome sprečilo, onda je jasno da je izvršna vlast u svojim rukama koncentrisala svu moć, a da vlast u državi nije raspodeljena.

Zato je danas (ali ne od danas ili od juče) Srbija zemlja u kojoj je ustav samo naziv za knjižicu na koju se vlastodržac zaklinje. I pošto je samo u pitanju knjižica a ne stvarnost u kojoj živi, jasno je da odmah nakon zakletve on počinje da se ponaša kao da se i nije zakleo.

Ustav nisu reči na papiru, nego su realna, živa pravila o podeli vlasti između različitih ljudi. Stoga, danas u svetu postoji mnogo država koje imaju formalni, pisani ustav, ali su u suštini bezustavne. S druge strane, postoje neke koje čak i nemaju formalno usvojen i svečano obznanjen ustav, a jesu uzor ustavnosti. Srbija je, nažalost, kroz najveći deo svoje istorije bila u društvu ovih prvih. A naročito je to danas.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta