Srbija – zemlja fudbala

Naši košarkaši i vaterpolisti ko da nisu naši. Uz par kikseva, normalnih za sport, spadaju među najbolje na svetu.

Istina, pored fudbala, malo koga to preterano i zanima. Ako fudbaleri kiksnu (tj. kad kiksnu), sve ostalo može biti samo utešna nagrada. A mi?

U čemu smo to mi najbolji na svetu? Ni u čemu! Dakle, ovo je zemlja fudbala.

Eh, sve je počelo pobedom protiv Portugala… Nije da nije bilo zasluženo, ali bilo je malo na mišiće, sreću, malo zbog Portugalaca koji su igrali kao naši i… Loženje je moglo da počne.

Nedvojben utisak je da, kad god se ovde nešto loži, bilo da je narod, bilo da su vekovna ognjišta, znajmo- ugasili smo!

Bilo je tada (pre SP u Kataru) i očekivanja da možemo do titule (!) kao da nismo pobedili jednu dobru reprezentaciju, iz evropskih top 10, nego da su nam i ostale sa spiska postale redovne mušterije.

Projektovao je Neko i četvrtfinale sa Hrvatima, u kojem ćemo mi biti bolji, pa će tako valjda svetska titula biti još slađa.

Stanimo ovde! Ako ima, a bilo je nemalo ljudi koji misle da naši mogu do titule svetskog prvaka, da li tu sve štima kad je nacija u pitanju? Preskočimo odgovor i recimo da su nakon debakla u Kataru (prilično glatkog), usledile možda nikad lakše kvalifikacije za evropsku smotru najboljih.

Mada, pitanje je koliko je to smotra najboljih otkad učestvuju 24 reprezentacije. Nema Evropa toliko dobrih. Sistem koji garantuje da dve trećine prođe dalje, normalno dovodi do kalkulacija i lošeg fudbala, jer ima na kontinentalnom prvenstvu među čak 24 tima i dosta zalutalih.

Elem, prošli smo nikad lakšu kvalifikacionu grupu – jedva. Bugarska a tek Mađarska bile su nepobedive za naše. I?

Opet se otišlo sa očekivanjima, uz zadovoljstvo što se na kontinentalni šampionat plasirasmo posle 24 godine. Kako god da stremimo Evropi, to se oduži. I kao da sve ovo ne govori mnogo, čak previše, očekivalo se! Šta?

Nije jasno definisano, ali da prođemo grupu pa onda… Šta? Opet nejasan cilj, mada se činilo da niko ne očekuje ništa više, ali da se navija i želi, to da. Osećanja iznad razuma? Pa zar nije i po tome fudbal naš nacionalni sport!
Slušajući struku, novinare koji prate fudbal, bivše igrače, mogli smo čuti opet jedan nerealan, navijački pogled na stvari. Zašto?

Pa, možda ljudi stvarno ne znaju, možda im je navijačka strast jača od razumevanja fudbala, a možda (i to je interesantno) ne žele da pričaju ono što navijači, a oni fudbalski su ostrašćeni, ne vole da čuju.

Dakle i ovde imamo podilaženje masama! Uobičajeno kod nas, zar ne?

Tako je prvenstvo počelo, ređale se utakmice, razočarenja (ili objektivni epilozi) a sa njima smo čuli naše fudbalske poslanike kako, između ostalog, govore sledeće: kako smo u drugom poluvremenu igrali dobro, agresivno, uz dosta trčanja i zalaganja, zanemarujući činjenicu da nismo imali šansu, (ne daj Bože) dali gol ili (daleko bilo) postigli gol više.

Isto i u drugoj u kojoj je nacija dozvolila da joj srećni gol u nadoknadi vremena izbriše sve loše i tako dočeka poslednju utakmicu.

Očekivanja su bila manja, mora se reći, samo je nejasno da li zbog opreza, sujeverja ili realnog pogleda na stvari.

I opet analiza: nismo izgubili, trčali smo (dobro, nekad ni to nismo) imali smo šanse (nijednu stopostotnu) i naravno- opet su tu našao neki penal koji, verovatno kao deo svetske zavere nije sviran. Nikom da se učini da naši ne bi dali gol ni da je utakmica trajala još 90 minuta.

Ah, da… postojala je i nada da sa dva boda možemo dalje! Ne samo što je ta mogućnost bila izražena u promilima, otužno je i jadno uopšte iznositi to javno kao mogućnost.

Odemo sa dva boda dalje, i šta? Popijemo pet (golova).

Sad ne valja selektor, toliko slavljen i uzdizan do pre samo nešto manje od dve godine. Kad je dovođen, rečeno je da nacija hoće njega! Neko nas pitao? Nebitno! Bilo je krivo i onih deset pre njega…

Nikako da se zapitamo – znamo li mi suštinu fudbala?

Pa, evo zašto ovakvo pitanje: promenili smo dresove, nadimak reprezentacije, u jednom trenutku se smatralo da himnu treba promeniti pre svega zbog fudbalera, jer, eto, njih ne motiviše (ostalim sportistima nije smetala), tražili su neki da himna bude Marš na Drinu jer ih ona motiviše više, na kraju se ova pesma pušta dok izlaze na teren, a himna (se čak) peva i…ništa!

Jalovo, bezuspešno, mučno, izneveravajuće, manipulativno za narod… fudbal je naš nacionalni sport – potpuno!

Pa, ako se ne slažete, poslušajte malo koliko njih misli da će biti bolje sa novim selektorom i Nacionalnim stadionom.

Autor je profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.