„Srbijanci“ i Statut Vojvodine

Rizikujići šamar i licemerni smeh kolega sa severa Srbije izneću lični stav.

Iskreno ja sebe smatram istinskim borcem za decentralizaciju Srbije. Zalažem se za principe koji vode ka tome da se odluke donose što bliže građanima, odnosno da ono što je moguće rešiti na nižem nivou vlasti tu i bude rešeno. Ovakvi stavovi se poklapaju sa nekim stavovima ključnih glasnogovornika vojvođanske autonomije.

Pa gde je onda problem?

Problem je u tome što su u ovom momentu građani Srbije koji žive južno od Save i Dunava građani drugog reda u odnosu na stanovnike Beograda i Vojvodine. Iza ove izjave stojim i navodim argumente koji opravdavaju moj stav:

1. Ukoliko uzmemo u obzir da ogromna većina građana Beograda radi u javnom sektoru, trgovini i uslužnim delatnostima, ostatak Srbije mora stvarati dohodak kako bi se izdržavao taj preglomazni konglomerat. Ovaj stav se verovatno poklapa sa autonomaškim principima. Naravno, nećemo ni pominjati odnos u ličnim dohocima Beograda i ostatka Srbije, stepen nezaposlenosti i sl.

2. Vojvodina je dobila Ustavom zagarantovan procenat budžeta Srbije koji im se prenosi i koji se troši u tom delu Srbije. E sada, kada se, recimo, troše sredstva iz NIP-a za projekte iz opština i gradova Srbije, lokalne samouprave iz Vojvodine i drugih delova Srbije ravnopravno konkurišu i dobijaju sredstva. Pored toga, postoji i Vojvođanski investicioni plan kojim se iz onih Ustavom određenih sredstava finansiraju isključivo projekti u Vojvodini. Pošteno. Nema šta.

3. Po Zakonu o privatizaciji pri prodaji privrednih subjekata sa teritorije Vojvodine 50 odsto od ukupne sume odlazi u pokrajnski budžet, pet odsto u budžet lokalne samouprave i 45 odsto u republički budžet. U ostatku Srbije je sve isto samo što u lokalu ostaje pet odsto. Hoće li neko da mi kaže da se lokalu vrati tih „zakinutih“ 50 odsto. Pošteno. Nema šta.

4. Zagovornici vojvođanske autonomije uporno su zahtevali da novac od prodaje NIS-a pripadne Vojvodini. Argument je da su ključni NIS-ovi sistemi na teritoriji ove pokrajne. Imamo li pravo da očekujemo od istih tih ljudi da u procesu privatizacije EPS-a novac ostane opštinama i gradovima gde se nalaze hidro i termoelektrane po Srbiji, odnosno tamo gde se struja i proizvodi.

5. U poslednjih dve godine svi ključni infrastrukturni projekti se realizuju u Beogradu ili severno od njega. Svi argumenti su tanki. Da li će beogradske elite dovoljno hrabre da izađu i kažu građanima zapadne Srbije da će autoput čekati do 2030. godine. Možemo očekivati tada da će ljudi iz sveta kupovati placeve po Mesecu, ali ne i da će dobiti osnovnu civilizacijsku potrebu. Da osvojimo Evropu zajedno.

6. Uvek kada se pominju razvojni projekti u ovom delu Srbije (autoput, aerodrom) traže se ubedljivi argumenti za opravdanost investicije. Ništa sporno. Da li ćemo čuti slične zahteve i za tunel ispod Fruške gore, stanicu Prokop itd. Pa naravno da ne. Beogradu je to potrebno. Ipak je to velegrad, a Vojvodina hrani Srbiju.

Ponekad imam utisak da smo Beogradu i Vojvodini potrebni samo zbog Zlatibora, prolaska na more, ili , daleko bilo, mobilizacije za rat.

Da se ne bi stvorio pogrešan utisak, ne kritikujem ja Vojvođane zbog borbe za sopstvena prava. Kritikujem beogradske vlastodršce koji poput Superhika (lik iz antologijskog stripa Alan Ford) otimaju siromašnim da bi davali bogatima. I kritikujem lokalne političare iz zapadne Srbije koji pripadaju strankama vladajuće koalicije koji zarad pukog opstanka na vlasti ne žele da dignu glas i da se eventualno zamere „velikim tatama“.

Plašim se, na kraju, da vešto smišljena geografska odrednica – Srbijanci – bude ono što će nas razlikovati po identitetu, socijalnom statusu i državljanstvu od sunarodnika sa severa.

Autorka je član Predsedništva Nove Srbije