Srbijanski film po crnogorskom scenariju

Teško da ono što vidimo da se dešava može da nas dovede do valjanog zaključka o namerama nekih od igrača, ali svakako može da nam ukaže na neke od namera i pripremi nas za ono što sledi u periodu ispred nas.

Nakon 30 godina vladavine u Crnoj Gori, Milo Đukanović je doživeo prvi od svojih velikih poraza.

Nemogućnost DPS da formira vladu ugrozila je poziciju predsednika Crne Gore, a njegov položaj izjednačio sa onim koji je imao Milan Milutinović nakon pobede DOS-a u Srbiji 2000. godine.

Iako su mišljenja o dešavanjima u Crnoj Gori i njihovom poređenju sa petooktobarskim promenama u Srbiji podeljena, ona svakako ukazuju na snažan i veoma prisutan kompleks srbijanske nacije.

Ne ulazeći u pozadinu priče o vladavini Mila Đukanovića, tokom svojih različitih mandata ovaj crnogorski političar, bez obzira na hvalospeve dela srbijanske elite, osim „ulaska“ u NATO nije uradio ništa kapitalno za zemlju kojom je vladao.

Tokom dugogodišnje vladavine izostale su strukturne ekonomske i političke reforme. Zemlja je, poput Srbije danas, bila vlasništvo jedne dinastije i njenih prijatelja.

Organizovani kriminal i institucionalni haos vladali su u senci prividnog „rasta i razvoja“ države.

Pokušaj „igranja“ sa crkvama doveo je do kolapsa sistema čije bitisanje nije moralo da se završi na način na koji se privodi kraju.

Milo Đukanović kao simbol svega onoga što je štetilo izgradnji jedne evropske pravne države je okrnjen, a njegova vladavina ozbiljno dovedena u pitanje.

Potres koji se desio u Crnoj Gori otvorio je prostor za iskazivanje radosti, ali i prikrivenih kompleksa srbijanske elite i političara.

Duboko podeljena opozicija u Srbiji nakon neuspelog bojkota izbora od strane jednog njenog dela i potpunog fijaska onog drugog, iskoristila je dešavanja u Crnoj Gori da, između ostalog, definiše scenario za eventualno rušenje režima Aleksandra Vučića.

Taj scenario je izlazak opozicije u par kolona na neke predstojeće izbore.

Međutim, sa ovakvom opozicijom, izlizanim licima nekih ranijih vladavina, teško da se mogu očekivati neke ozbiljnije promene na političkoj sceni Srbije.

Potreba za novim licima dovela je do toga da se u etar izbacuju oni koji o politici ne znaju apsolutno ništa, lica koja su planirana da postanu lideri stranaka koje su stranke samo na papiru, stranke koje su osvojile manje od 1% glasova na prošlim izborima i koje su do potpisa za objavu svojih lista i izlazak na izbore došle veoma „sumnjivim kanalima“.

Ovakve političke organizacije gore su po Srbiju od postojeće oligarhije.

Njihovi principi delovanja su na nivou na kojem se ne razlikuju od onih na vlasti što je poražavajuće za ovo društvo u celini.

Takođe, za realizaciju crnogorskog scenarija u nekom budućem srbijanskom filmu, srbijanskoj opoziciji nedostaje „kardinalna greška“ režima koja se u Crnoj Gori desila režimu Mila Đukanovića.

Pokušaj jasnog i nedvosmislenog „udara“ vladajućeg DPS i njegovih satelita na Srpsku pravoslavnu crkvu, a viđen kao atak na veru, suštinu i ponos srbijanskog življa na ovim prostorima, bio je ključan momenat za dugo godina impotentnu crnogorsku opoziciju u borbi i slomu Milovog režima.

Poslednja okupljanja opozicionih lidera u Beogradu organizovana na inicijativu Borisa Tadića i sve ono što ih krasi na tom putu ukazuje na nepostojanje pravih lidera i volje za smenom aktuelnog režima u Srbiji.

Preka potreba za novim licima u Srbiji izbacuje u etar karijeriste, neznalice i lovce na sitan plen čiji je jedini motiv „minut slave“.

Pad Vučića ne znači istovremeno i pad nakaradnog sistema vrednosti koji vlada Srbijom.

Taj sistem vlada i u političkim organizacijama, kako na poziciji tako i u opoziciji Srbije.

On je duboko ukorenjen u glavama lidera stranaka i njime se manipuliše, odlučuje i vlada u strankama.

Opoziciji Srbije nedostaje jasan plan i jasna strategija, ali i glasačko telo.

Okupiti se oko minimuma nacionalnog interesa je kamen temeljac budućeg uspeha, ali to nije prvi korak.

Da bi se postavio kamen temeljac neophodan je kvalitetan materijal za njegovo spravljanje, a to nisu neke od postojećih političkih organizacija i ne smeju biti.

Opozicioni lideri uporno gube iz vida da su oni tu zbog građana, a ne građani zbog njih i da njihovo bitisanje na političkoj sceni možda zadovoljava neke njihove potrebe, ali ne i potrebe građana Srbije.

Možda kada shvate razloge zbog kojih građani ne žele da podrže njihove liste i zbog kojih „udruženi“ osvajaju između 0,2% i 1% glasova uspeju da dokuče svrhu bavljenja politikom i priznaju sebi da su neostvareni i propali političari.

Tada će se stvoriti prostor za nova lica, nove lidere, nove ideje i nove politike koje će napraviti značajan zaokret na političkoj sceni Srbije.

Do tada ćemo na političkoj sceni imati naklapanja i političarenje.

Autor je politički analitičar