Srbiji je potrebna vojska, ali je pitanje kakva i za šta

Naime, proteklih nekoliko godina, pored isticanja aktivnosti Vojske Srbije, neophodnosti njenog opremanja i razvoja novih sistema naoružanja, česta tema u medijima je i mogućnost vraćanja obaveze služenja vojnog roka. Povodeći se za mišljenjem predsednika države, nju aktueliziraju prvenstveno ministri odbrane, pojedini politički faktori i deo javnosti koji se zalaže za suspenziju obustave navedene obaveze.

Iako je komandant VS, u više navrata, ako zanemarimo protivurečnosti, napominjao da postoje argumenti „za“, ali i „protiv“ i da ne treba žuriti sa zaključcima, priliku da se izjasni po ovoj temi, nedugo po imenovanju, nije propustio ni resorni ministar – gospodin Miloš Vučević.

Trebalo je da sačeka, barem dok ne prouči Strategiju nacionalne bezbednosti RS i Strategiju odbrane RS, akcione planove i godišnje izveštaje o sprovođenju strategija, zatim sagleda gde je došao, šta je i u kakvom stanju zatekao, te koje za šta nadležan u sistemu odbrane RS – a ne samo VS.

Tako bi mogao da sagleda da li su projektovane mogućnosti resora realne, odnosno omogućavaju li zaštitu građana i nacionalnih interesa i šta mu valja činiti u predstojećem periodu. Na osnovu toga tek i prioriteta koji bi sačinio, mogao bi potražiti odgovor na pitanje kako usaglasiti odbrambenu i bezbednosnu politiku sa politikama EU itd.

Ne odolevši iskušenju, u nedostatku pouzdanih procena, uverljivih analiza i sugestivnih predloga modela popune VS u aktuelnim okolnostima i uslovima, ali i adekvatne strateško-doktrinarne i pravno-normativne regulative, ministar je, osim za javnost nebitnog ličnog stava „za“, izneo i „predlog“ da obavezni vojni rok traje tri meseca – odnosno, tri nedelje za starije od 30 godina.

Pri tom, naglasio je da ne misli na ratovanje, već potrebu da se naredne generacije obuče za postupanje u kriznim situacijama, izazvanim poplavama, požarima i drugim uzrocima, jer tada ne znamo kako da odreagujemo(?). U pitanju je nepoznavanje prioriteta definisanih misija i zadataka VS, „preuzimanje“ nadležnosti Sektora za vanredne situacije MUP-a ili ukazivanje na neorganizovanost i nespremnost države da zaštiti ljude, imovinu, životnu sredinu,… od različitih opasnosti?

Šta god da je po sredi, javnost treba da zna zašto je, proteklih godina, zapostavljena obuka građana za civilnu zaštitu (koja je, u ratnom i vanrednom stanju, deo sistema odbrane), te da li će, i do kada, MO i MUP stvoriti CZ za koju se, pri sledećim nevoljama, nećemo pitati gde je i zašto ne funkcioniše?

Vojska ima mogućnost popune jedinica prijavljenim kandidatima za dobrovoljno služenje vojnog roka sa oružjem i visokoobrazovnim kandidatima za vojnostručno osposobljavanje na kursevima za rezervne oficire, te aktivnom rezervom ali to ne donosi potrebne rezultate.

Pre nego se pokrene još jedna stručna i javna rasprava o promeni modela popune VS, treba potražiti odgovore na pitanja – zašto opada interesovanje regruta koji žele da, dobrovoljno, odsluže vojni rok? Zašto VS nije poželjan poslodavac?

Da li je vraćanje obaveznog služenja vojnog roka u skladu sa bezbednosnim potrebama države, ekonomskim mogućnostima i odnosom građana (koje obaveza tangira) prema tom pitanju? Može li popuna ročnim vojnicima da nadomesti odliv profesionalnog kadra?

Zašto, ni nakon isteka decenije, nije obezbeđena popuna aktivnom rezervom? Kako, sa važećom ustavnom i pravnom regulativom (koja omogućava pozivanje na prigovor savesti), obezbediti pouzdanost popune komandi i jedinica VS regrutima i vojnim obveznicima raspoređenim u (pasivni) rezervni sastav?

Okolnosti nalažu da ministar odbrane (i ne samo on), čim pre, sagleda subjekte i snage odbrane, da se, osim reformom i izgradnjom sposobnosti VS, pozabavi i proklamovanim konceptom totalne odbrane koji obuhvata i civilnu komponentu – civilnu odbranu.

To zbog toga što je širok spektar vojnih i (naročito) nevojnih izazova, rizika i pretnji po sigurnost resursa svake, pa i naše države. Dominiraju konflikti u kojima se „lome“ strani interesi, a oni ne donose mir i stabilnost sukobljenim zemljama.

Zato, u eri nesigurnosti i neizvesnosti, čudi inertnost nadležnih i odgovornih lica i organa. Nejasno je šta se, čime, na koji način i po koju cenu brani, jer strateška dokumenta, usvojena pre tri godine, odudaraju od faktičkog stanja i aktuelnih (ne)prilika i ne daju odgovore kako će se uspostaviti efikasan sistem odbrane i njegovo stabilno funkcionisanje osloncem na sopstvene snage i kapacitete. Niko nije doveo u pitanje sposobnost Srbije da, samostalno, očuva suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet.

Svet se menja i opasnije je mesto za život nego što je to bilo, samo, deceniju pre. Stoga, nije sporna potreba da Srbija ulaže u VS i svoju odbranu. Ali, samo razrada mogućih scenarija ugrožavanja građana i države može dati odgovor koliko nam vojnika, pripadnika Policije, jedinica CZ i drugih snaga odbrane treba, kakvo naoružanje, koja sredstva i oprema su potrebni, koliki su nužni izdaci za odbranu i da li su ovakav odnos nadležnih i položaj Srbije održivi na duži rok. Sistemi bezbednosti koji su organizovani na uobičajen – tradicionalan način i bez saveznika, u uslovima brojnih asimetričnih opasnosti, za koje ne postoje granice, pokazuju se kao neefikasni i zastareli.

Da bismo pripremili subjekte i snage odbrane za višedimenzionalnu prevenciju i suprotstavljanje (ne)konvencionalnom ugrožavanju, neophodne su korenite i suštinske promene, kako u organizacionom smislu tako i u ljudskim resursima, uz kontinuirano obučavanje, uvežbavanje i usavršavanje.

Autor je general-potpukovnik u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.