Srbiji ne treba novi aranžman sa MMF-om

Aranžman je odobren za period od 30 meseci, a napredak dogovorenog ekonomskog programa pratiće se putem pet polugodišnjih razmatranja rezultata, na kojima će se ocenjivati njegovo sprovođenje. Ovo je osmi po redu aranžman Srbije sa MMF-om u poslednjih 20 godina.

Po uopštenoj definiciji MMF-a, „instrument za koordinaciju politike predstavlja mehanizam podrške MMF-a zemljama članicama posvećenim reformama, a dogovara se radi podržavanja odgovarajućeg ekonomskog programa, kada zemlja nema tekućih ni potencijalnih platnobilansnih problema“.

MMF očekuje da će realni rast srpskog BDP-a u 2021. dostići šest odsto, dok je procena srpskih vlasti preko 7,5 odsto. MMF ocenjuje da će „puna posvećenost vlasti sprovođenju planiranih strukturnih reformi podržati potencijal za privredni rast“, pri čemu MMF očekuje za Srbiju nastavak visokih stopa rasta BDP-a od 4,5 odsto u 2022. i 2023. i četiri odsto od 2024. Poznato je da su MMF i druge finansijske institucije dosta grešile u ekonomskim prognozama u prošlosti, a posle su pisali analize i studije o tome gde su pogrešili.

Ovde treba imati u vidu činjenicu da je veličina bruto domaćeg bruto proizvoda (BDP) u Srbiji (i drugim susednim zemljama izražena u evrima), manje ili više naduvana, jer se BDP u domaćoj valuti deli sa veštačkom, nerealnom vrednošću evra. Zbog precenjenog kursa dinara, čija pogrešna politika se već duži niz godina sprovodi u Srbiji, nema se objektivna slika stvarnog nivoa BDP-a, ali u svakom slučaju da se prilikom računice uzima realna vrednost dinara, srpski BDP bi bio manji u evrima od zvanično prikazanog. MMF se na to ne oglašava, iako mu je glavno oružje u raspoloživom arsenalu mera sprovođenje devalvacije – depresijacije, odnosno realnog i ravnotežnog kursa nacionalne valute.

Takođe, bitno je da se stopa rasta BDP-a Srbije od najmanje šest-sedam odsto godišnje ostvaruje u kontinuitetu u nekom dužem vremenskom periodu (najmanje 10-15 godina), kako bi zemlja uhvatila priključak sa EU, a ne da se vlast hvali visokim kvartalnim stopama privrednog rasta.

Novi aranžman koji je naslednik dosadašnjeg PCI aranžmana sa MMF-om (koji je trajao 30 meseci od jula 2018. do januara 2021), mogao bi da pomogne Srbiji u sprovođenju politika za „jačanje makroekonomske stabilnosti i otpornosti finansijskog sistema, i da istovremeno signalizira posvećenost reformama“, ocenjuje MMF.

U pregovorima Srbije sa misijom MMF-a tokom trajanja dosadašnjeg PCI aranžmana, srpski zvaničnici iznosili su preterano optimističke procene, ocene i projekcije razvoja srpske privrede, koje su na „klimavim nogama“. Misija MMF-a je, uglavnom, blagonaklono prihvatala srpske stavove „posvećenosti ekonomskim reformama“ i iznela pohvalne ocene za stanje i mere koje je preduzela Srbija, što ne odgovara realnom stanju stvari. Pošto je aranžman sa MMF-om bio konsultativni i nefinansijske prirode, njegov pristup oko ocena stanja u Srbiji i potrebnih koraka, u poslednje tri godine, svodio se, uglavnom, na nivo preporuka, očekivanja i upozorenja. Dobar ton iz poruka sa sastanaka srpskih zvaničnika i misije MMF, pokazuju da je ova organizacija veoma blagonaklona prema Srbiji.

PCI aranžman MMF-a poznat i kao „čuvarkuća“, kako su ga nazvali američki mediji odmah po lansiranju u julu 2017, za cilj ima „održavanje makroekonomske stabilnosti“ i može da traje do četiri godine. Mada PCI ne obuhvata korišćenje resursa MMF-a, podržavane politike u okviru ovog instrumenta moraju zadovoljiti iste standarde, kao one u okviru standardnih zajmova MMF-a. Radi se o aranžmanu nedovoljno poznatog, neobičnog i nejasnog naziva, koji su sem Srbije, do sada sa MMF-om imale neke najsiromašnije zemlje, kao što su Sejšeli, Senegal, Ruanda, Zelenorotska ostrva.

Revizije (kontrole) po PCI aranžmanu obavljaju se po fiksnom rasporedu, normalno svakih šest meseci, da bi se obezbedili podaci o rezultatima sprovođenja programa. Ne izvršenje revizije za dvanaestomesečni period vodio bi automatskoj obustavi PCI aranžmana. U tom slučaju javio bi se tzv. reputacioni rizik za Srbiju, što konkretno znači rast kamata na zaduživanje na međunarodnom tržištu, pogoršanje kreditnog rejtinga zemlje i sl.

Vlada Srbije smatra da će ovim aranžmanom povećati poverenje stranih investitora i olakšati pristup međunarodnom tržištu kapitala. Očekuje da bi novi program saradnje sa MMF, kroz Instrument koordinacije politika omogućio Srbiji da lakše savlada razne izazove, koji se mogu očekivati u narednom periodu.

U slučaju nefinansijskog neobavezujućeg aranžmana, kakav je PCI, MMF, ustvari, nema neki „finansijski motiv“, za razliku od ranijeg trogodišnje stand-by aranžmana iz predostrožnosti sa Srbijom u iznosu od 1,2 milijarde evra od 2015-18, kada je naplatio oko dva miliona evra. Prema tome, moglo bi se reći da se samom MMF „finansijski“, u principu, ne isplati da ulazi u nekakav neobavezujući aranžman sa Srbijom.

MMF je potreban onim zemljama članicama koje imaju problema sa „makroekonomskom neravnotežom“, ali ne može da pomogne kod sprovođenja strukturnih reformi. Srbija je sprovela fiskalnu konsolidaciju i stabilizaciju, po savetima i diktatu MMF, a sada slede razvoj i strukturne reforme. Doduše, ta konsolidacija mogla je da bude postignuta i na drugi način, a ne smanjenjem plata u javnom sektoru i neustavnim otimanjem penzija.

Pošto MMF ima mandat u sprovođenju ekonomske stabilizacije i konsolidacije, neće biti od pomoći kod razvojnih projekata i reforme preduzeća, jer to rade druge finansijske institucije: Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka i dr. Međutim, uvođenjem „razvojne komponente“ u svoje programe u poslednje vreme, MMF pokušava da se predstavi i kao institucija koja vodi računa i o privrednom rastu i zaposlenosti. To stvara konfuziju kod zemalja zajmotražilaca, jer ne znaju kome da se obrate za pomoć. Time je MMF počeo da širi polje svoje delatnosti, što praktično znači odstupanje od Statuta (član 1.) kojim je precizirana njegova privremena finansijska podrška državama članicama, kako bi otklonile „fundamentalnu“ neravnotežu platnog bilansa, odnosno delovanje prvenstveno u monetarnoj i fiskalnoj sferi.

Otvara se pitanje da li je došlo vreme da Srbija počne da samostalno vodi ekonomsku politiku, ili je i dalje potreban strani kontrolor u liku MMF-a , koji će nadgledati trošenje iz državne kase i sprovođenje ekonomskih reformi.

Za Srbiju je sada, kako smatraju kreatori ekonomske politike, važno da dođe što pre do tzv. investicionog rejtinga, što znači da bude prepoznata kao zemlja koja je pouzdana i povoljna za ulaganja, odnosno da je kao investicionu destinaciju, tržišta prepoznaju pre nego međunarodne rejting agencije. Ako je Srbija blizu „investicionog rejtinga“ onda nije potreban nikakav aranžman sa MMF-om, kao ni prethodni, jer bilo kakav, makar i savetodavni, asocira da je potrebna bar neka vrsta tehničke pomoći, čime Srbija šalje poruku stranim kreditorima i investitorima da, ipak, nema sopstveni kapacitet za samostalno vođenje ekonomske politike i dalje neophodne strukturne reforme.

Nije poznato da je, do sada, neka zemlja koja je blizu „investicionog rejtinga“ zaključila bilo kakav aranžman sa MMF-om. Očigledno, sumnja se u sposobnost srpske vlade da sama sprovede nužan ekonomski program i teške reforme, pa se ponovo ulazi u nekakav novi aranžman sa ovom institucijom, kao spoljnom podrškom i pokrićem.

Buduća saradnja Srbije sa MMF-om trebalo bi da se svede samo na redovne konsultacije u okviru člana 4. Statuta ove organizacije, koje se obavljaju sa svim zemljama članicama. Ove konsultacije predstavljaju statutarnu obavezu članica, na osnovu kojih MMF donosi ocenu o ekonomskoj situaciji u zemlji i adekvatnosti mera ekonomske politike.

Autor je naučni savetnik i redovni član NDES-a