Srbiji treba Navaljni

U skorom intervjuu za „Radar“, profesor Filip Ejdus je izjavio da gori od dva moguća scenarija raspleta eksplozije društvene krize u Srbiji najverovatnije vodi ka zaoštravanju autokratije ka totalnoj – nalik na onu u Belorusiji – slamanju opozicije i civilnog društva, do potencijalnog sloma režima pod sopstvenom težinom.

Iako priželjkuje mirnu tranziciju putem prelazne vlade i dogovor vlasti i opozicije koji bi omogućio makar unapređenje izbornih uslova, bojim se da je profesor pogodio sa gorim od dva scenarija. Posmatrajući sa strane, skloniji sam da verujem u dalje zaoštravanje represije i sve veći stepen nasilja Vučićeve diktature. Ali nisam potpuni pesimista.

Memoari Alekseja Navaljnog ne moraju nužno da posluže kao mapa puta za suprotstavljanje sve autoritarnijem i nasilnijem režimu. Trebalo bi da ljudima, a ponajviše organizovanoj opoziciji u Srbiji, posluže kao najava stvari koje dolaze. Trebalo bi da budu unutrašnja mapa puta koju će najverovatnije sprovoditi autokratija koja pretenduje da dođe na nivo diktature protiv koje se Navaljni borio.

Skora istorija Rusije koju Navaljni opisuje je delimična prošlost i sadašnjost, ali i potencijalna budućnost Srbije.

Aleksej Navaljni je u vidu memoara zapravo doneo svoje viđenje istorije Rusije od pada Sovjetskog Saveza. Priča o tome kako je on odrastao i stasavao u jednom sistemu i državi i kako ga je ona oblikovala je jednako i oralna istorija same države.

Anegdotalno, sa dozom suvog humora, Navaljni priča o kontradiktornostima komunističkog sistema, nadi koju je tranzicija donela i njenom potpunom krahu u vihoru korupcije, nestručnosti, raskalašnosti i podređenosti partikularnim i individualnim interesima. I tu paralale počinju.

Osećaj koji Navaljni sa naknadnom pameću kritikuje, ali i ne zamera sebi, je vera u datom trenutku da dolaze bolja vremena i da će Rusija posle komunizma konačno izaći iz tmine izolovanosti, nemaštine i, pre svega, laži. Ali njegov i kolektivni duh ubrzo biva ugušen kontinuitetom vladajuće kaste da u novom sistemu umnogostruči svoje privilegije, a da se ne odrekne ni trunke svoje moći.

Navaljni Putinu ne veruje od starta, jer ne biva zaslepljen njegovom energijom, retorikom, ili proaktivnošću. Navaljni zna sistem koji je Putina proizveo i sistem koji Putin poznaje i voli. Početak Putinove vlasti je za Navaljnog početak povratka Rusije na staro, pre nego što je staro i napustila.

Tokom godina angažovanja u civilnom sektoru, pa i u opozicionoj politici, Navaljnom i svim Navaljnima Rusije se odvija pred očima, a često i osete na koži evoluciju autokratije i njeno cvetanje u punu i nezadrživu diktaturu.

Putinov režim je režim koji zna svoju publiku i isprva se drži onih sredstava i onih poluga koji mu garantuju vlast. Putin je znao da narod gleda televiziju i da je osnov vlasti fizička prinuda, potkazivanje i unutrašnje obaveštavanje.

Sledeći korak je bilo stvaranje klijentelističkih odnosa i mreže bespogovorno odanih podanika kojima je jedina svrha održavanje hobotnice na vlasti i reprodukcija bogatstva za najuži krug uživalaca.

Putinu je postala potrebna ulica i kohorte nasilnika, batinaša i kontrademonstranata koji će hobotnicu održavati živom svojim motkama, šipkama i pesnicama, usađujući strah u kosti onima koji ispod hobotnice pokušavaju da se izvuku. Praveći tako iluziju da tih batinaša ima više nego što ih zaista ima. Ili da ih ima više nego što je svih ostalih.

Putin je onda posegao za gašenjem pravosuđa, lažnim optužnicama i fabrikovanim sudskim sporovima, testerisanjem vrata kancelarija opozicionih stranaka i organizacija civilnog sektora.

Putin je onda došao po ceo civilni sektor i čitave grupacije ljudi. Proglasio ih je svojim nepriljateljima, a samim tim i državnim.

Putin je onda otkrio internet. I on mu je postao neprijatelj pa je morao da izmisli svoju verziju.

Putin je posegao za arbitrarnim zatvaranjima ne onih koji su aktivno dizali glas, nego čak i onih koji su se libili da se pojave na ulici da taj glas čuju. Postao je zločin imati drugačije viđenje ruske prošlosti i sadašnjosti od onog koje je imao Putin.

Putinovoj vlasti je i život na određen način postao neprijatelj, pa je posegao za otrovom u šolji čaja. Kada ni to nije bilo dovoljno, posegao je za najefikasnijim uništavačem života, ratom. A da objasni svojim građanima koliki im je život neprijatelj, ponudio im je laž da postoji ideja, i to baš njegova ideja, koja je od života vrednija.

Ono što je betonska nadstrešnica u Novom Sadu brutalno ogolila – iako su to pre nje načele i mnoge druge nadstrešnice, putevi, mostovi, farme, tetke, helikopteri, avioni, kamioni, stadioni, stanovi – je da je u Vučićevoj Srbiji, kao i u Putinovoj Rusiji, sve izgrađeno na laži. A laž je vrlo nestabilan temelj, podložan rušenju. Uspravnom se održava samo silom.

Navaljni je kontinuitet moderne ruske istorije opisao citirajući pisca i glumca Vasilija Šukšina: „Laži, laži, laži… Laži kao iskupljenje, laži kao oprost za krivicu, laži kao ostvareni cilj, laži kao karijera, kao boljitak, kao orden, kao stan… Laži! Cela Rusija je pokrivena lažima, kao krastama.“

Rusija i Srbija. Krastama prethodnih i otvorenim ranama trenutnih laži.

Navaljni je na različitim mestima u knjizi napisao: „Režimi kao ovaj su otporni, i najluđa stvar koju bih mogao da uradim je da obratim pažnju na ljude koji mi kažu ‘LJoša, zasigurno, režim će trajati još godinu, dve najviše, a onda će se raspasti i ti ćeš postati slobodan čovek.’ Istina je da potcenjujemo koliko su otporne autokratije u modernom svetu. Ali život funkcioniše tako što društveni progres i bolja budućnost mogu biti ostvareni ako je određeni broj ljudi spreman da plati cenu imanja prava na sopstvena uverenja. Što ih je više, ta cena je manja. Dan će doći kada će izgovaranje istine i zastupanje pravde postati uobičajeni, a ne opasni u Rusiji.“

Ja verovatno nisam dovoljno hrabar da platim ni delić cene koju je platio Navaljni, kamoli da to tražim od nekog drugog. Ali verujem da svako treba da zna šta ga potencijalno čeka. Pa će svako od nas odlučiti koliko je spreman da plati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.