Srbiju koče propisi

U Srbiji je strategijsko planiranje razvoja države započeto posle demokratskih promena 2000. godine kada je doneta Strategija privrednog razvoja (do 2010), a prvi interresorni strateški dokument bila je Nacionalna strategija održivog razvoja za period 2008-2017. Analizom navedene strategije i Strategije nacionalne bezbednosti (usvojena 2009) dolazi se do zaključka da su one na vrhu hijerarhije, ali između njih ne postoje definisani odnosi i usaglašeni ciljevi. Uočljivo je da se u Ustavu pominje samo Strategija odbrane. Sa tog aspekta, ona je na vrhu ustrojstva strateških dokumenata, ali nije tako. Srbija nema „krovnu“ strategiju, koja bi kanalisala nacionalni plan razvoja i bezbednosti i bila zasnovana na viziji, sa definisanim prioritetima, nacionalnim vrednostima, nacionalnim interesima i ciljevima u određenom periodu. Strategija koja ne zavisi od dnevne politike, treba da bude osnova za nastanak strateških dokumenata nižeg nivoa. U nedostatku iste, Srbija danas ima oko 160 strategija različitog značaja, opštosti i sadržaja, koje nisu usaglašene. Ako se imaju u vidu nejasni prioriteti i nerealno postavljeni ciljevi i rokovi, otežano integrisanje, te podatak da većina dokumenata nije usklađena sa budžetskim mogućnostima, dolazi se do zaključka da veliki broj strategija nije sprovodiv.

Radi pružanja podrške Vladi u donošenju javnih politika i propisa, utvrđivanju potreba i dostavljanju inicijativa za izradu strateških dokumenata, obezbeđivanju usklađenosti predloga istih, analizi efekata propisa, ali i sprovođenju regulatorne i reforme javne uprave, kao posebna stručna služba, 2014. godine osnovan je Republički sekretarijat za javne politike (RSJP). Međutim, to telo, ni nakon četiri godine od osnivanja, nema potrebne kapacitete za realizaciju dodeljenih poslova. Rezultat – kvalitet postojećih dokumenata nije na potrebnom nivou. Postavljeni ciljevi su (uglavnom) nerealni, retka je periodična revizija istih u skladu sa aktuelnim okolnostima, a brojne strategije ne sadrže procenu troškova za realizaciju aktivnosti. Iako je obaveza donošenje akcionog plana implementacije svake od strategija, za više desetina dokumenata on ne postoji.

U periodu 2015-2018. radilo se na izradi propisa kojima će se uspostaviti planski sistem na svim nivoima. Doneta je Strategija regulatorne reforme i unapređenja sistema upravljanja javnim politikama (2016-2020) i usvojen je (4. 2018) Zakon o planskom sistemu RS. I pored toga, nastavlja se usvajanjem regulative po hitnom postupku, bez javne rasprave. Osim demokratskog deficita, posledica usvajanja velikog broja zakona na ovaj način je i to što se usvajaju sa nedostacima – od materijalnih grešaka do neusklađenosti sa ostalim propisima (čak i Ustavom), jer poslanici nemaju dovoljno vremena da se pripreme za raspravu. Obrazloženja hitnosti su neutemeljena i nespecifična (moguće štetne posledice, ispunjenje međunarodnih obaveza, usklađivanje sa zakonodavstvom EU i dr.). I ne samo da se zakoni donose po hitnom postupku, nego se brzo i menjaju. Inicijativa „Otvoreni parlament“ ukazuje da se svaki osmi hitno usvojen zakon menja zbog neusaglašenosti ili nedorečenosti. Prema evidenciji Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), 30 zakona bitnih za privredu, u poslednjih pet godina, izmenjeno je 88 puta. Svaki peti je imao analizu efekata njegove primene. Istovremeno, Savet za borbu protiv korupcije napravio je analizu pravosudnih i procesnih zakona i našao da je, u istom periodu, Zakon o javnom tužilaštvu izmenjen 10 puta, Zakon o sudijama 12 puta, Zakon o uređenju sudova osam puta, Zakon o krivičnom postupku pet puta itd. Drastičan primer je Zakon o javnom beležništvu koji je, za manje od godinu dana, tri puta menjan po hitnom postupku! Takva praksa otežava praćenje promena i ne doprinosi predvidivosti i pravnoj sigurnosti – naprotiv. Izvesna je i zloupotreba korišćenja procedure, s obzirom da se primenjuje i onda kada za njom ne postoji potreba. Naime, pojedini zakoni ulaze u skupštinsku proceduru po hitnom postupku, ali dolaze na dnevni red i usvajaju se po isteku dužeg perioda.

Dosta toga ukazuje da imamo strategije i zakone koji se teško primenjuju. Mnogi su, pod izgovorom usklađivanja propisa sa EU, prepisani i ne odgovaraju stanju u zemlji i društvu. Da je rađena analiza efekata usvojenih zakona, možda bi se stekla predstava o razmerama štete koju ovakvo postupanje uzrokuje. Ali, protekle četiri godine one nisu vidljive u objavljenim informatorima o radu RSJP. Neizostavno je pitanje: čemu žurba? Valjda se prvo stvore uslovi za realizaciju zamisli, pa onda kreće u realizaciju iste. Uz to, u procesu izrade regulative, mora postojati dijalog između organizacija civilnog društva i različitih nivoa vlasti, kao i između samih organizacija civilnog društva. U protivnom, građani Srbije će ispaštati isterujući pravdu i plaćajući pogrešne odluke, proistekle iz formalnog, a ne suštinskog pristupa „harmonizaciji“ propisa.

Autor je general-potpukovnik u penziji – član GO DS