Srebrenica i slobodna javnost

Razmatram pitanje slobode savesti i izražavanja.

Te slobode ipak imaju svoje ograničenje u pristojnosti i utemeljenosti na činjenicama i logici.

Može se konstatovati tužna činjenica kako nema slobodne javnosti ni u Beogradu niti u Sarajevu a najmanje u Banjaluci.

Svi su poslušno stado koje sledi ono što političke vrhuške narede da bude zvanični stav.

U Sarajevu nema nikoga ko bi posumnjao u tamošnju zvaničnu verziju i javno rekao da ono što se u Srebrenici desilo jula 1995. godine jeste težak zločin ali ipak nije genocid a u Banjaluci pak nema toga ko bi se usudio da opovrgne njihovu zvaničnu verziju i javno kaže kako je u Srebrenici ipak počinjen genocid.

U čemu je onda sadržana demokratija i slobodno društvo za koje se svi kao zalažemo već više od tri decenije?

Opet smo tamo gde smo bili, u totalitarizmu gde se mora govoriti i pisati ono što naredi partija/vrhuška na vlasti.

Kada bi neki Bošnjak izrazio makar samo oprez i sumnju u zvaničnu verziju potvrđenu od Haškog suda da je u Srebrenici počinjen genocid – taj bi mogao da pakuje kofere i beži iz Bosne.

Kada bi neko u Banjaluci prihvatio ocenu o genocidu, doživeo bi isto ako ne i gore.

Samo hoću da kažem da smo svi jadni i bedni kada ne postoji sloboda za izjašnjavanje po bilo kom pitanju i kada ljudi strepe i moraju da se povinuju usvojenim direktivnim stavovima inače postaju „izdajnici“.

Sva društva nastala raspadom SFRJ su totalitarna (iako deklarativno demokratska) bez osnovne slobode od straha.

A to je sloboda da se bude ako treba i jedini koji će razmišljati drugačije pa ma kako to mišljenje bilo ekstravagantno – a da to ne dovede do izliva mržnje, nasilja i nemogućnosti života dotičnog pojedinca u toj sredini.

Tako posmatrano još je Beograd ispao najliberalnija sredina.

Mnogi intelektualci i neke nevladine organizacije, Građanski demokratski forum i neki mediji prihvataju ocenu da je u Srebrenici izvršen genocid.

Možda je to očekivano i normalno iz sredine koja je sukrivac za sve što se tamo dešavalo, možda je to pranje savesti?

Moj stav o svemu je da se u građanskom ratu ne može očekivati poštovanje Haške konvencije. Ona se često krši i kada ratuju dve regularne vojske a kamoli kada ratuju grupe civila, mada bi svakoga u ratu obavezivao osnovni ljudski kodeks časti koji svi nosimo u sebi, nije nam potrebno da čitamo konvencije o pravilima ratovanja da bismo bili ljudi.

Krivica leži na onima koji su svojom političkom kratkovidošću doveli do rata a sve što se potom dešavalo bilo je u onim okolnostima očekivano.

Autor je književnik