Sreća dolazi sa Istoka

 „Otvorim“ ja sliku i u potpisu vidim da nema veze s fudbalom već s politikom. To je bio „dan narodnog besa“ u Moskvi gde se okupilo nekoliko stotina građana kako bi izrazili nezadovoljstvo stanjem u zemlji. Jeste da je u ogromnoj Moskvi okupljanje nekoliko stotina ljudi jednako bitno kao kada se u Beogradu okupi pet-šest štrajkača, ali ipak se žacnuh. Zar u Moskvi i Rusiji ima nezadovoljnih svetlim putem kojim tu ogromnu zemlju vodi premijer Vladimir Putin?! I naš skori dragi gost predsednik Dmitrij Medvedev?

Pomislih da su takvi događaji i slike verovatno samo deo zapadne propagande protiv velike zemlje Rusije i prebacih se na domaće medije u kojima naravno naiđoh na izveštaje o velikom uspehu vladajuće „Jedinstvene Rusije“ na tamošnjim lokalnim izborima. Opozicija se nešto bunila i tvrdila da izbori kao nisu bili regularni, ali ništa posebno. „Jedinstvena Rusija“ je rasturila konkurenciju od Moskve do Čečenije. Pade mi kamen sa srca. Pročitah usput i nove detalje o tome kakav doček spremamo Medvedevu. Razumem ja da je predsednik Rusije predsednik Rusije, ne dolazi takav gost svakog dana, ali da neki ovde nisu malo preterali? Kako je krenulo, ne bi me začudilo da nekom padne na pamet da pokrene inicijativu da u čast predsednika Rusije svi zaigramo kazačok tačno u podne tog 20. oktobra. Fala bogu, Rusi se pokazaše kao veoma „skromni“. Traže samo vraćanje imena dve-tri ulice, koje mislim da nije ni trebalo da budu promenjene. Razumem – Rusija je prijatelj Srbije, kredit od milijardu dolara nije šala, ali malo dostojanstva nije na odmet. I zašto mora 100 trubača da svira predsedniku Rusije? Probiće mu uši, pa makar „Podmoskovske večeri“ izvodili. Lepa je to pesma i nije čudo da je i pokojni Slobodan Milošević voleo.

Još sam bila na internet sajtovima proverenih, domaćih sredstava informisanja kad naiđoh na novu vest iz Moskve. Opet se žacnuh. U vesti koju je Tanjug preuzeo od ruske novinske agencije Itar-Tas navodi se da je predsednik Medvedev, prilikom svečanog uručivanja akreditivnih pisama nekolicini ambasadora u Kremlju, među kojima i Albanije Sokolja Gjoke, izjavio da je rusko-albanski dijalog jedan od važnih faktora stabilnosti na Balkanu.

„Mi smo usmereni na jačanje saradnje sa Albanijom, uz uvažavanje naših interesa i pragmatičnih pristupa“, dodao je ruski predsednik. A Srbija? A Kosovo? Ne sumnjam da Rusija neće menjati svoju politiku prema Srbiji, reč je o diplomatskoj izjavi i želji velike zemlje da i sa malim državama, u ovom slučaju Albanijom, ima dobre veze. Možda bi, ipak, u skladu sa ovom izjavom predsednika Rusije, onu izreku „nas i Rusa…“ trebalo preformulisati u „Srba, Rusa i Albanaca 200 miliona“. Ili beše 300?

Ovi naši neizlečivi rusofili trebalo bi dobro da pročitaju ovu kratku vest i shvate da svaka zemlja, bilo mala ili velika, vodi spoljnu politiku u skladu sa svojim interesima. Prijatelja, braće, sestara i ostale rodbine nema ni među zapadnim, ni pravoslavnim ni nesvrstanim zemljama. Ne znam samo kako će članovi SNP 1389. da prime tu vest, ako je uopšte čuju. Em im skoro sve plakate sa porukom „Sloboda za 1389. Srbija se umiriti neće“, u centru Beograda prelepili nekim reklamama za koncerte i filmove, em Medvedev hoće da „šuruje“ sa Albancima.

Šta će na to reći Ivan Isaković, koji u Šapcu osniva stranku „Srpskog spasenja – Moja Rusija“ čiji je cilj ujedinjenje dve zemlje? „Ruski narod je uz nas, mi ovaj voz u istoriji ne smemo da propustimo, premijer Putin i predsednik Medvedev su na čelu našeg naroda. Rusi su naš narod kao što smo i mi njihov“, oceni Isaković, kome treba verovati. Živeo čovek 22 godine u SAD, pa je taj opaki Zapad na sopstvenoj koži osetio. Shvatio je da sloboda, pravda, sreća i ostalo dolaze sa Istoka.