Srećan rođendan u srpskim „pjongjangovima“

To su potvrdili još jednom čestitkom za rođendan predsedniku stranke i Srbije Aleksandru Vučiću.

Retko ko je bio iznenađen ovim potezom, jer mu čestitaju redovno od 2014. godine. Sada je bilo još i najmodernije – na bilbordima. Stranka ojačala, kasa se napunila pa ne moraju više da kače postere na kanapu od bandere do bandere u glavnoj ulici.

Fotografiju Vučićeve glave više nećemo da gledamo, posle prve kiše, na asfaltu kako je gaze kola ili kako visi iznad kante za smeće. Ili kako posteri obmotani oko bandere podsećaju na čudovište sa 10 glava.

Na bilbordu glave i nema. Piše samo „Srećan rođendan predsedniče“.

Sve belo, dve linije da dočaraju srpsku zastavu i grb u sredini. Nema zareza. Nema tačke, ni uzvičnika.

Čestitka jeste kulturnija, ali problem je ostao isti – građani su ponovo silovani ljubavlju prema jednom čoveku. Još gore, prema jednoj stranci.

Sve što je u životu pravo i iskreno, nije na silu. I tu bi mogla da se stavi tačka na ovu priču.

Ali ljudi negoduju, psuju, prazne se na društvenim mrežama. Ima već i dopisanih pogrdnih poruka na bilbordima, ali naprednjaci ponosno slave rođendan svog predsednika.

Ovog puta nisu palili baklje kao prošle godine na niškoj Tvrđavi, ali jesu snimili spot sa nadvožnjaka na auto-putu ka Pirotu.

Iznad prometnog auto-puta leteo je dron dok se sa nadvožnjaka vijorila čestitka uz blaženi osmeh nekolicine naprednjaka. Tu je na baneru bila i Vučićeva glava. Ličilo je na Grdelicu, samo je falila i Dodikova. I klizište.

Ceo performans je „pokriven“ patriotskom pesmom. Jedan stih kaže „čekam njega ja na Kosovu“, ali on je Srbe sa Kosova nedavno dočekao u Kuršumliji i to je možda najbolji opis cele ujdurme koju živimo, a koja eskalira rođendanskim performansom.

Sve je laž. Od njihove ljubavi i želje da mu zaista, iskreno čestitaju do patriotskog naboja i poruka koje guraju kroz trobojku i setne pesme.

Jedino čemu se klanjaju tog 5. marta, tom vrhuncu njihovog idolopoklonstva, je oltar materijalizma.

Bez Vučića niko od njih u radno vreme, radnog dana ne bi mogao da se švrćka po auto-putevima i snima filmiće, već bi morali, kao svi mi ostali, da zarađuju svoj hleb.

Njima se, međutim, može. Stranka im je obezbedila sinekure, pa su od propalih muzičkih talenata, ugostitelja i navijača, postali funkcioneri, odbornici, predsednici komisija, vlasnici radio i TV stanica. Svi na državnoj, našoj sisi. Nakupovali kuće i automobile.

Pokrenuli privatne biznise. Postali skijaši i akademski građani. Radni staž ide, plata redovno legne, društveni status popravljen, a tu su i neke druge manje i veće privilegije. Zato „hvala, Vučiću“ i „srećan rođendan predsedniče“. Šta im teško?

I baš tako, bez tačke ili uzvičnika. Bez emocija i bez pravopisa. Lična karta bića koje je produkt ovog sistema.

Njih ne zanima to što je po Ustavu Srbija demokratski uređena zemlja i što nijedan pojedinac nije iznad naroda. Nije im bitno. Važno im je da im odozgo jave „je l’ video, je l’ čuo“.

Kad im kažu da jeste, spokojno se zavale se u kafanske stolice i čekaju sledeći 5. mart u manjim i većim „pjongjangovima“ koje su napravili po Srbiji.

Svet ide napred, mi se vraćamo nazad i opet se kuneeeemo.

Autor je novinar iz Niša