Srećko Mihailović

Koji mesec ranije, decembra 2000. godine, kivni na višegodišnju vlast Slobodana Miloševića, birači su poverenje i glasove dali koaliciji DOS, koja je osvojila 176 od 250 poslaničkih mesta. Šta se posle dešavalo – znamo, a svaka sličnost sa aktuelnom situacijom je sasvim slučajna. Nalazi istraživanja koje je za izborni specijal Danasa sproveo Mihailović, pre desetak dana, pokazali su da će SNS osvojiti apsolutnu većinu na prevremenim parlamentarnim izborima. Mnogi su sa nevericom komentarisali to istraživanje, ali pokazalo se da je Mihajlović bio u pravu i da su „njegovi“ rezultati bili najpribližniji onome što se desilo prekjuče na biralištima Srbije.

Mihajlović je doajen istraživanja javnog mnjenja na ovim prostorima. Rođen je 1944. godine u selu Granice pored Mladenovca, gde se vratio da živi nakon penzionisanja. Diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Savezu socijalističke omladine, gde je vodio istraživačko-izdavački centar i u Institutu društvenih nauka, u Centru za istraživanje javnog mnjenja. U penziji je, ali, sem što piše za pojedine medije, vodi i NVO Centar za razvoj sindikalizma. Samo tri meseca nakon prevremenih republičkih izbora 2000. godine, sredinom marta 2001. godine, Mihailovićevo istraživanje takođe objavljeno u Danasu, pokazalo je znatnu promenu raspoloženja. „Strpljenje nestaje, poverenje u novu vlast opada, nade je sve manje“, zaključio je tada Mihailović.

Na pitanje do kada će građani verovati Aleksandru Vučiću i SNS, Mihailović kaže da se varaju svi koji misle da će uskoro „videti leđa“ lideru „naprednjaka“. „Naš narod se lako zagreje i brzo ohladi, ali to neće puno da omete Vučića. Ne očekujem njegov brz odlazak sa mesta na kome se sada nalazi“. On to tumači činjenicom da je, za razliku od pokojnog Đinđića, Vučić uništio opoziciju i DS, koji se neće skoro oporaviti. Upitan da li će Vučićevu moć i vlast možda ugroziti ekonomska kriza, moguć bunt nezaposlenih i siromašnih, Mihajlović odgovara da su Vučića na vlast i doveli ti slojevi stanovništva, koji su i najveće žrtve tranzicije. „Oni su jedinu nadu imali u Vučića i izgleda da se nadaju da neće još dugo trpeti. A nada poslednja umire“, zaključuje Mihajlović.