Srećna vam Nova 1997.

Tačan odgovor glasi – ima ! Još je gore ako se pomenutim i drugim praznicima moraš baviti svake godine, a moraš jer si dnevni medij… novina, portal… koji takve događaje ne sme zaobići. Ili – možda i sme… ali na pravi način ! Tako što će ustuknuti pred ovom Novom 2017… vrativši se, ne slučajno, onoj Novoj 1997… od pre tačno dvadeset godina.

Pisao bih nešto o dočeku Nove 1997. i svaki Vaš doprinos na temu … Gde ste bili i čemu ste se tada nadali – jako bih cenio ! – stavio sam na time line svog FB profila.

Čekajući odgovore i komentare prisećao sam se … poslednjeg dana, i poslednjih sati te 1996. u Beogradu. … Na Trgu republike, Terazijama, u Knez Mihailovoj, Nušićevoj, Kolarčevoj, Vasinoj, Makedonskoj… Bilo je svakakvih procena, ali se na “našoj strani “ najčešće govorilo da nas je te noći bilo nekoliko stotina hiljada! Realniji su pominjali brojke od 200.000 do 300.000 Beograđana i gostiju koji su došli iz cele Srbije … da se najsvečanije i najurnebesnije što je moguće – dočeka Nova 1997. Da se proslavi pobeda opozicije na lokalnim izborima 17. novembra… koju su, besramno kradući i falsifikujući… oteli Mirini i Slobini JUL – SPSovci.

Za nezaborav

Ko zna šta bi i od te pobede bilo da pošteni i hrabri ljudi … počev od Niša pa preko Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Pirota, Kraljeva, Kruševca, Zrenjanina, Zaječara … da pristojan svet, da bolji deo Srbije nije ustao i pobunio se kao nikada pre – tražeći poštovanje i priznavanje svojih izbornih rezultata. Sam doček Nove 1997. zapravo je bio … svojevrstan… 45. dan protesta miliona građana širom Srbije! Prethodila mu je odluka, bolje reći – presuda Gonzalesove – OEBSove komisije da su rezultate izbora falsifikovali i pokrali – SPS nacional-socijalisti i komunisti. Konkretne dokaze o samom zločinu Gonzalesu su obezbedile demokrate iz Niša, članovi gradske izborne komisije… E, tako se stiglo do samog dočeka Nove 1997. Slike za nezaborav… U centru Beograda hiljade i hiljade ljudi, a svi prijatelji i svi prožeti istim osećanjem i nadom – od ponoći, od prvih minuta Nove 1997, počinje svetlija budućnost… Neopisiva radost i sreća koju širi “bratstvo uličara” svih fela i svih generacija … Debeli minus od oko desetak Celzijusovih, a sve podseća na najlepše prizore davnašnjeg Vudstoka… Na pozornici kod Konja sve vreme nastupi raznih bendova, ali najlepšu i najmoćniju “svirku” izvode bubnjari… stotine njih rasutih po centru Beograda… A svako lupa ili duva … pravi buku … onim što je poneo od kuće i što danima već nosi u šetnjama … Čuju se budilnici … šerpe …kante …činele … Zvona i zvončići… Pištaljke i duvaljke… Moje komšije iz novobeogradskih Šest kaplara Žika i Maki često su kilometrima ispred sebe gurali i udarali ogromno metalno bure, koje se nadaleko čulo.

Trijumf

Doček Nove 1997. u centru Beograda bio je apsolutni trijumf neposredne demokratije! Stotine hiljada sličnomišljenika, stotine hiljada “naših”, a nigde jednog policajca, čak ni saobraćajca, kordone i da ne pominjem. A na kordone i tučnjavu od strane policije bili smo navikli… Banalni ali krvavi primitivci sa Dedinja i njihova partijska kamarila, njihovi izvršioci u uniformama i bez njih, u nasilju i teroru su videli šansu za svoj dalji opstanak… DŽaba! …Te noći na razmeđu između 1996. i 1997. – na ulicama gradova nema policije, pa nema ni nasilja … Moji FB prijatelji se sećaju …

Slavica Mijović Ex Bogić: Čekala sam da rodim ćeru i krišom od tadašnjeg muža, pod izgovorom da idem kod sestre na Dorćol, išla na pola sata-sat na Trg i do Kolarčeve. Doživela da me, dok čekam tramvaj na vrhu Bulevara gađaju flašom iz kontramitingaškog autobusa, uz povik „Raziđi se bando opoziciona!“ Valjda, mučeni, nikada ranije nisu videli toliko ljudi na stanici? Nadala se nekom boljem sutra za svoju Princezu i da neće morati da ide odavde da bi ga ostvarila. Well, morala je da ode.

Reditelj Janko Baljak, mlad i lep na fotki sa prijateljima te noći, kratko i jasno: Gotov je!

Siniša R. Bojanić: Ako se računa i doček srpske, onda ima šta da se piše. Jedan od najboljih provoda u mom životu. Na bini Balašević, Brejkersi… ali mi zarobljeni kod Jugoslovenske knjige, ne možemo da mrdnemo od gužve, ništa ne vidimo, ništa ne čujemo, ali zato jedan doboš, jedna gitara, 20-ak pištaljki i radost. Nezaboravno.

Vesna Kukić, profesorica iz Vršca: Mi smo tada organizovali proteste u Bečeju…

Miloš Milic, tada mladi novinar B92: Ja prenosio NG doček/protest sa Trga do 3 – 3:30. Još se pozivam na to dežurstvo kad me pitaju da radim za praznike.

Aleksandar Vasovic, novinar: Ta NG mi proletela, zaista, svaki dan je već neko vreme bio isti pa mi bilo svejedno da li je nova ili nije.

Profesorka dr Olja Arsenijević: Sa sinom od tri meseca… Nadala se boljim vremenima za njega i sebe… Miris bebe… Pištaljke… Pesnica… Lepota u čekanju neke nove budućnosti… Čiste i bistre bebine oči uprte u moje kao da pitaju hoće li stvarno uspeti moja borba… I njegova… Pa zajedno smo (on u stomaku) nosili transparente i sanjali o njegovom odlasku… I sarma, naravno!

Drago Pilsel, novinar iz Zagreba: Sarajevo, lizao je ratne rane. Prvi kakav-takav opušten doček nakon rata jer onaj na 1996. još je bio napet, još se dimilo…

Jelena Stankovic: To su dani osećanja velikog ponosa. Vere da je sve loše iza nas. Doček na trgu kod Krsta u Kragujevcu nezaboravan. Lica ljudi osmehom govore o sreći, o nadi i veri da je novi život otpočeo. Bilo je i neke vruce rakije ali mi tada to nije smetalo. Igralo se pevalo. Svi smo se već odlično poznavali jer smo danima šetali. Možda je neumesno ali moram reći da mi je to bio poseban trenutak jer sam postala odbornik u prvoj višestranačkoj Skupštini. Sugrađani vas bodre i veruju vam. Očekuju više od mogućeg. Činilo mi se da je ceo svet moj.

Branislav Bane Jerkovic: Svaka čast, al šta ćemo danas… čini se da je gore… Ovde ne postoji opozicija… Diktator uterao strah u kosti ili živimo bolje ?

Cica Karačić, Mladenovčanka iz Sarajeva: E baš ste me posjetili… Sarajevo, Nova 1997… tek potpisano primirje. Hladno na prozorima folije umesto stakla. Ali živi smo, smršala sam 35kg a suprug 25 kg ali deca su dobro to mi je važno. Nema se ništa da bi se proslavilo. Ali imamo nadu da će biti bolje valja nam i ovo izdržati. Palimo televizor gledamo svu onu raskoš kako se ljudi vesele igraju a hrane na pretek. Ipak se i po koja pesma zapevala uz trpezu koja se prikazuje na TV… Imali smo nadu za bolje sutra.

Marina Sofrenic, ekonomista: Najlepši doček je bio na Trgu slobode 13. na 14. januar. Onoliku količinu pozitivne energije, posle toga, više nikada nigde nisam osetila: stotine hiljada ljudi od Trga slobode do Slavije, a svi kao jedna porodica. Neponovljivo! Jedan od najlepših doživljaja u mom životu. Taj doček je objedinio i najmasovniji skup protestanata do tada i proslavu tzv. pravoslavne Nove godine. Da se podigne pritisak „crvenoj bandi“, kako smo sve te sotone zvali, da vide tu „šačicu stranih plaćenika i domaćih izdajnika“ od 500.000 ljudi koji su disali kao jedno biće. Pre-le-po.

Mirjana Gabelić, privrednik: Doček na Trgu! … Nezaboravna atmosfera, sreća, radost…

Dušan Gojkov: Bio na dežurstvu u RTV Politika. Ništa bitno se nije desilo. … Bar mi nismo preneli … to što se nije desilo!

Katarza

Da, bilo je katarzično u noći dočeka Nove 1997! Posle ponoći, na Trgu republike, buka do neba … Zvonjava hiljada budilnika … kao znak da je NJemu, NJoj i njima… odzvonilo. LJudi se ljube i čestitaju jedni drugima … ubeđeni da su zakoračili u lepšu budućnost. Ispred izloga Kulturnog centra Beograda … veselo društvo budućih DANASovca… Kolega Rade Cvetićanin … na –10 Celzijusovih … otvara svoj, za svečanu priliku čuvan, vršački Traminac star 23 godine! … Nazdravljamo i pijemo… Za bolju budućnost! … Za DANAS koji će se pojaviti u junu te 1997!