Šreder

Nemački mediji se bave anketama u kojima njihovi čitaoci treba da odgovore da li su saglasni sa mišljenjem svog predsednika čak i ako novi nemački angažman podrazumeva i više nemačkog vojnog angažovanja, a ova kolumna će biti posvećena takođe aktuelnom pitanju koliko je „najboljoj Nemačkoj koju znamo“, posebno u ekonomskom pogledu, doprineo njen bivši kancelar, socijaldemokrata Gerhard Šreder. Jer, nemačke socijaldemokrate su u svojoj nedavnoj predizbornoj kampanji naglašeno nastojale da se distanciraju od svog bivšeg šefa, a naročito njegovih socijalnih reformi, a na putu do nemačke vlade nastojale su da koalicionim dogovorom bar ublaže neke od njihovih efekata koji su posebno pogodili tradicionalne socijaldemokratske birače. U kojoj meri su te reforme a u kojoj druga obeležja nemačke ekonomije, doprinele da Nemačka kroz svetsku i evropsku ekonomsku krizu prođe kao kroz švajcarski sir, nema jedinstvenog mišljenja, ali su doprinele svakako. Jedno je neupitno: učinile su to na teret zaposlenih, a ne na teret kapitala.

Periferni evropski svet , ali i nemački partneri koji nisu imali nemačku ekonomsku sreću, dugo su se opirali pritiscima iz Nemačke da se praktično i sami povrgnu reformama po Šrederovom receptu. Nemačka dominacija u Evropi, koja „gubi na značaju“, kako je u Minhenu rekao takođe bivši i takođe socijaldemokratski nemački kancelar Helmut Šmit, sad je neupitna, pa su nemački partneri, a ona je gotovo celoj Evropi glavni ekonomski partner, posustali u odbijanju i jedan po jedan prevode čuvene Šrederove socijalne reforme da bi ih primenili. Francuski predsednik Fransoa Oland dobio je nadimak Gerhard II, a hrvatski premijer Zoran Milanović je naložio svom ministru za rad da opoziciji dostavi prevode Šrederovih zakona. Samo izgleda paradoksalno, ali da bi takvi kao što su Francuska, Hrvatska ili Srbija, sa ogromnim dugom i nezaposlenošću, uspeli u svojim restrikcijama i štednji, Nemačka mora da čini suprotno – da troši. Da li je ona sadašnjim koalicionim dogovorom dovoljno izašla u susret tom zahtevu, tek će se videti.

PLATA MANJA OD 450 EVRA: Šta je uradio Gerhard Šreder i time pobrao aplauze svetskog kapitala i mrzovolju nemačkog stanovništva? Šreder je, kao prvo, potvrdio svoju vlast još jednim dobijenim mandatom. Onda je od 14. marta 2003. godine, pa sukcesivno do 2006. godine reformisao tržište rada, a najpre Saveznu službu za rad po modelu koji je napravila komisija na čelu sa članom uprave Folksvagena Peterom Harcom. Nemački levičari nikada nisu prestali da tvrde da je ta komisija vladi samo prosledila papir koji je napravila Bertelsman fondacija, privatna institucija koju bije glas da okuplja isključivo rigidne zagovornike liberalne doktrine i, povezujući biznismene i političare, privatizuje nemačku politiku. Elem, već 2003. godine je uvedeno rentiranje (lizing) radne snage i služba za rad obavezana da osniva servise koji su se samo time bavili. Doduše, donet je i zakon koji je zahtevao da radnici angažovani na lizing imaju iste uslove rada i zarade kao njihove regularno zaposlene kolege. Za iznajmljivanje nezaposlenog radnika na period od najmanje tri meseca sledovala je premija, a na iznajmljivanje na šest meseci i dodatni podsticaj. Ova je mogućnost i u Nemačkoj široko zloupotrebljavana čime se nedavno bavio Savezni radni sud. Tokom 2003. godine uvedeni su i sad toliko poznati Minijob. Na savet nemačkih i austrijskih sindikata, hrvatski sindikati su uspeli da se izbore da Zakon o malim poslovima Vlada Hrvatske (za sada) skine sa radnog stola. Ovaj je angažman i u Nemačkoj posebno kontroverzan – oko pet miliona Nemaca zvanično radi na malim poslovima (na tri sata, četiri sata ili slično vreme) na kojima mesečno zarađuje manje od 450 evra. Pa su prinuđeni ili da rade na više poslova ili da se obrate za državnu pomoć. Postoje dokazi da poslodavci radnike, naročito u ugostiteljstvu, prijavljuju na tri-četiri sata, jer na njih dobijaju poreske olakšice, a radnici u stvari rade i po 10 sati. Naknada za nezaposlenost je takođe temeljno reformisana. Svojevremeno se u Nemačkoj to pravo teoretski moglo uživati doživotno: u trenutku kad ostane bez posla, zaposleni je imao pravo na 80 odsto poslednje plate i mogao je dvaput da odbije ponuđeno radno mesto u skladu sa svojom kvalifikacijom. To je Šreder promenio: naknada za nezaposlenost iz doprinosa namenjenog toj svrsi može se uživati 18 meseci, odnosno stariji od 52 godine od 2007. godine 24 meseca. Njen iznos je praktično spušten ispod granice egzistencijalnog minimuma. Tako su Nemci bili prinuđeni da prihvate svaki posao uz svaku platu, pa su i minijob dobili na atraktivnosti. Spremnost armije nezaposlenih da radi po vrlo niskoj ceni izvršila je pritisak na nemačko tržište rada: gotovo deceniju plate su u Nemačkoj najblaže rečeno stagnirale. Ali je za vreme Šrederovog mandata, računajući i minidžobere, nezaposlenost je u Nemačkoj oštro smanjena. Nemački konkurenti tvrde da se širokom frontu niskih plata ima zahvaliti ogromna nemačka izvozna ekspanzija neprekinuta ni za vreme krize.