Foto: Lična arhiva
„Svet je ovaj kao kakav merdiven – jedan se kači, a drugi pa slazi – ta i s vas čorbadžije takoj si je. Zar malo li gi ima od vaši što si beoše prvi trgovci – a sag, zvonari i klisari, pa pale prangije kad slavi Pantelejska crkva…“, izrekao je kroz usta otresite tetka Doke veliku iskustvenu životnu mudrost Stevan Sremac još poodavno.
Ne znam da li je Ovo ikada pročitalo „Zonu Zamfirovu“, pre nego što se dohvatilo Vebera, ali je malo verovatno da bi (i da jeste) nešto od Sremca i naučilo, kao što ni od Vebera nije.
Možda je – za razliku od mene koji nisam gledao film jer mi je nepojmljivo da spojim likove Ćetkovića i Radivojevićke sa onim što sam u svom imaginativnom formirao u vreme čitanja (a još mi je teže spajanje Bjelogrlića sa slavljenikom Kalčom) – bar odgledalo film jer ga često repriziraju na kanalima onih devet ekrana koji ga okružuju sve vreme, sem kada se Ono samo naslika na njima, a to prečesto biva.
No, i da jeste, teško je verovati da je razumelo prema stepenu zrelosti (nesuvislosti) koji svakodnevno pokazuje: poslednji je primer Besede na Pasuljanskim livadama, a u Njegovoj vizuri možda kao Beseda na Gori.
I opet, pred tom „državničkom i vrhovnokomandantskom“ besedom, naša hrabra (bez navodnika, zaista hrabra) vojska je pognula glave; pognuli su glave i njene starešine; prozvane (general Miroslav Talijan), i neprozvane; pognuli glave, ne od zorta – kao general Diković u noći dok je mutna golema voda potapala Obrenovac, a Ovo, tada tek osamnaest dana od kada je od novoustanovljenog statusa PPV prekomandovano na funkciju PV, pretilo da neće više reč da čuje – već od stida, od golemog stida.
I nije stid osećaj koji preplavljuje samo te strojeve, kojima se kao figurama igra razmeštajući ih po nemirnom jugu ove sve uže (uskije?) državice, njenog ostatka, odgriska; razmeštajući ih mimo pravila i potrebe pokrivajući tako naš lom i slom – nisam siguran da li u svrhu hrabrenja ili plašenja.
Stid preplavljuje i sve druge institucije – i Milenkoviće i Mitiće, i Savovićeve i Paunovićeve, i pojedince – Katarine do Aleksandra, od leskovačke botkinje do prosvetara koji su od straha od izvlačenja stolice dospeli do straha za goli život i život onih iz klupa pred njima, koje uče i pripremaju baš za to – život. Stid roditelja koji nema da detetu da za užinu i stid penzionera koji bira između prekopotrebnog leka i leba.
Često imam u svesti onu grupu svezanih balona koje majski povetarac iz centra prestonice diže u nebo; balona pod kojima visi nezgrapni portret u odlasku – sa njim i nada da će se taj najbolje osmišljeni performans u ovome što neki nazivaju protestom ovaploditi, ostvariti.
Da će iz naših života, iz naše stvarnosti otići onaj koji tu stvarnost (kao krivo ogledalo koje sam kao dete gledao na Ilindanskom vašaru u Palanci) iskrivljuje. Da ćemo se osloboditi njegove nezakonske davljeničke stege.
Da će biti zaustavljena nemila osveta svima nama za sve frustracije njegovog odrastanja i sazrevanja koje se, uprkos protoku godina, zaustavilo negde oko četrnaeste. I to je trebalo da bude jedini formulisani zahtev ovoga protesta (kako nazivaju ovu iskru puste nade, ove bune, koja se polako pretvara u rekreativne letnje aktivnosti) jer se nepobitno zna ko ovde generiše stvarnost.
Jer, ako rešite da nekoga ostavite pred svojim vratima, ne davši mu da uđe u vaš dom, u vašu porodicu, u vaš život – nećete ga zaustaviti zbog prljavih cipela (jer će cipele samo preobući) već zbog onoga drugoga čime će vam uprljati dom. I život.
Leta, ona koja su mi još preostala (upravo u danu u kome pišem ovaj tekst zakoračujem u šezdeset osmu) provodim u umirućem selu, ne znajući da li mi je golema guka u grlu gorčija što mi ovako umire rodno mesto i što u njemu neće skoro imati ni ko da umire (ostalo je tridesetak usamljenih i pretužnih nemoćnih duša) ili što umire moja čitava voljena zemlja (neki to nazivaju državom).
I ovde, u dva reda ovih kuća, ispisana je Sremčeva opomena: kuće nekada prvih, bogatih (i bahatih – jer bahatluk ide uz moć) grle zarđali katanci i davi divlja pavit – nekadašnji sirotinjski potomci, nadničarska deca, leče po Nemačkoj, drže motivaciona predavanja od Kalifornije do Virdžinije ili voze ogromne kamione po Skandinaviji.
Oni retki preostali od nekada moćnih, dakle gubitnici, savladani od godina ili alkohola kojim šalju u zaborav sadašnjost, retko izlaze na kapije. U stidu ili strahu – ne znam – mada poniženi retko u svom karakteru imaju osvetoljubivu crtu.
Znam da kod Vebera o „merdivenu“ ne piše. Piše, dakle, kod Sremca, i ne samo kod njega: piše u svakom naselju, u svakoj ulici, u svakom životnom iskustvu da ništa nije večno; da, kako narod kaže, ničija ne gori do zore i da postoji trenutak u kome će se nekom smrknuti, a nekom svanuti.
Nije ovo jedini takav primer; bezbroj je takvih ljudskih primera, počev od nekadašnjeg prvog čoveka firme u kojoj sam bio zaposlen – poredbeno, mentalno u svemu jednak (prepisan), samo mu je učinak štete daleko manji, zbog značaja i ranga. I njemu je „merdiven“ bio suđen. Svanuće jednom drugačiji dan.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
