Srpska mitomanija o sopstvenoj veličini

Atmosfera oko izbora u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) zagrejana je i preko mere, a sve traje još od proleća, kada je postalo jasno koji kandidati „idu“ na Izbornu skupštinu koja je zakazana za četvrtak, a koji ne. Od tada se nižu tekstovi i različita medijska reagovanja, odgovori iz SANU, pa odgovori na odgovore, zatim reakcije na njih i tako u krug. Sva je prilika da se ovo neće stišati ni posle izbora.

U jednom kratkom tekstu nije moguće čak ni pobrojati sve one koji su uzimali reč u vezi sa izborima u Akademiji, zato, da koga slučajno ne zaboravim, pa se taj posle ne naljuti, neću nikoga navesti imenom i prezimenom. Imena uopšte nisu bitna, važan je obrazac, a on je više nego uočljiv.

Najglasniji su, očekivano, bili kandidati kojima su prolećna glasanja po odeljenjima SANU uskratila mogućnost da se u četvrtak uopšte pojave na finalnoj listi. Zajednički imenitelj svih njihovih stavova bila su lična uverenja da su svi oni zaslužili članstvo u SANU, svakako mnogo pre nekih uspešnijih protivkandidata. Ali, ko je želeo, mogao je da vidi da među ovim izrazima negodovanja ima i bitnih razlika. Jedan broj nezadovoljnih držao se čvrsto teme – izbora, govorio o sebi i protivkandidatima ili kritikovao proceduru koja, kako sami kažu: „Ne dozvoljava da pobedi najbolji“. Međutim, bilo je dosta i onih koji su od kritike izbornog sistema i načina glasanja po odeljenjima, brzo prešli na prozivanje svega i svačega unutar i oko SANU. A kako se širio spektar tema i predmeta kritike, tako se uvećavala i lista onih koji su osetili potrebu da se jave za reč. Odgovori iz SANU imali su malo efekta, a da li je iko mislio da može da bude drugačije? Ukazivanje na činjenice bivalo je ignorisano (ili smatrano za aroganciju), a povremena upuštanja u konkretnu polemiku samo su povećavala razdraženost na drugoj strani. Počeli su da pljušte i oni široki i šljampavi kafanski krošei, ko se ne stidi da čita razne sajtove i komentare postavljene u elektronskim medijima – zna o čemu govorim.

Koliko je ova polemika postala groteskna najjasnije se vidi po tome kakav i koliko snažan pritisak trpi predsednik SANU, akademik Vladimir S. Kostić. Za poslednjih nekoliko meseci na njega (i po njemu) obrušila se lavina tekstova objavljenih u raznim novinama. Nije ni predsednik SANU ostao baš svima dužan, previše je neposredan i jasan u komunikaciji da ne bi reagovao, a nije ni od onih koji se lako i pred svima povlače. Ali ni on nije uspeo da smiri situaciju. Morao je da odgovara na pitanja o izbornoj proceduri, iako je ona odavno definisana i svima bila poznata i ranije ili da pravda stavove odeljenja, premda na njih formalno nije nikako mogao da utiče, a zatim i da objašnjava da je kontrolisanje tajnog glasanja protivurečnost samo po sebi, da se rezultati naučnog rada ne mogu meriti nijednim individualnim parametrom, kao i da sve vreme ponavlja da je on sam poslednji koji izbore u SANU smatra idealnim, ali da trenutno boljih i pravičnijih nema.

Gotovo svi su ostali gluvi na ove reči. Grupa nezadovoljnih koja se držala samo kritike izbora, upala je u zamku samoreklamerstva, a ono je retko kada korisno. Među njima ima onih kojima – to je moj lični stav – i jeste mesto u SANU, ali ja i njima postavljam pitanja: Koji im to deo izborne procedure nije bio unapred jasan i kako je moguće da su oni još proletos verovali u tajno glasanje i u puni integritet glasača, članova SANU, a danas i o njima i o čitavoj proceduri govore samo s prezrenjem? Ne slažem se da su ispali samo naivni ima tu i neke druge nesolidnosti. Poštujem to da neko pomisli da ga ova i ovakva Akademija ne zaslužuje, neka je to i tačno, ali to je uvek bolje (i pametnije) prećutati.

Ipak, pravi napadači bili su oni drugi, oni kojima se od neuspeha na izborima zaista smračilo. Oni su bili kudikamo neselektivniji u prozivanju i posebno ljuti baš na predsednika SANU. Tako je akademik Kostić, osim zbog izbora, prozivan i zbog svoje ranije izjave o Kosovu i Metohiji, ali i zbog preko tri decenije starog Memoranduma, piramide koja stoji ispred zgrade SANU i drugih masonskih simbola na vitražima u zgradi SANU. Uz to je morao da se brani da nije „neko ko samo trči u medije radi sopstvenog publiciteta“, a istovremeno i da odgovara na pitanje: „Zašto Akademija stalno ćuti? „. Bio je primoran da pokaže kako se njegovi radovi mogu veoma lako naći na internetu, pošto su neki tvrdili „da ih krije“, ali istovremeno i da se pravda zašto ih je jedne godine imao previše, jer su pojedini pisali da „mlađi saradnici moraju da ga dopisuju na publikacije“, morao je i da se brani od tvrdnji da „radi na urušavanju SANU“ („jer tako piše u knjizi akademika Časlava Ocića“), a zatim i da odriče svoju krivicu u činjenici da je citiran u Informeru („Najskuplja srpska reč nije Kosovo, već budućnost“) ili u tome što Miloš Crnjanski nije postao akademik, i tako dalje, ima toga još.

Zašto je čovek koga mnogi doživljavaju kao predsednika SANU s čijim mandatom je ova institucija dobila jednu pozitivnu prepoznatljivost, došao pod tako snažan pritisak i zašto napadi dolaze sa skoro svih strana? U čemu je to pogrešio akademik Kostić za koga sam od mnogih izvan SANU čuo da odavno nisu videli bolji slučaj da je u Srbiji pravi čovek na pravom mestu. Čini mi se da nije samo loša sreća, ima i nečega što se kod nas neće nikada promeniti. Izgleda da su izbori za članstvo u SANU – čija procedura nije idealna, nikad nije ni bila, ali bolja ne postoji – ove godine ostavili „kratkih rukava“ neke posebno naoštrene i ljute karaktere. Uz to, u samoj SANU uvek postoje i oni koji se bude kada „osete krv“, ovoga puta su oni bili budni od samog početka, još pre početka izbora. Ali, da ne zaboravimo, sve se dešava u zemlji koja još uvek ne zna svoje granice niti zna koje ratove je pobedila, a koje nije, a kamoli da je u stanju da brine o tome da ima čiste biračke spiskove, slobodne medije, intelektualce sa integritetom i zdravu životnu sredinu. To nam je što nam je, gospodo, dok se zamajavamo time da postoje dve Srbije, one se parcijalno ujedinjuju, ali na pogrešan način. Jer, kako se čini, srpska mitomanija o sopstvenoj veličini, fascinacija raznim službama bezbednosti i spremnost na ruganje krovnoj instituciji nauke i umetnosti idu ruku pod ruku, i ne biraju društvo.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU