Srpska politička mafija

Povod – navodna humanitarna katastrofa koja preti Srbima na severu Kosova, a koju je uzurpator inscenirao u saradnji sa svojim koalicionim partnerom u Vladi bivše srpske pokrajine Ramušom Haradinajem. Na prethodnoj sednici pre mesec dana, zbog takođe sa koalicionim partnerom kordinirane akcije Kosovske policije na severu Pokrajine, uzurpator je, kao neustavni vrhovni komandant, podigao borbenu gotovost srpske vojske na viši stepen. U međuvremenu propali sastanak na vrhu u Parizu, zbog navodne opstrukcije Kosova, vlast u Srbiji koristi da sebe predstavi kao žrtvu politike Evropske unije prema Srbiji. U permanentno zategnutom stanju su i odnosi sa Crnom Gorom zbog Crkve i Kosova kao i sa Bosnom i Hercegovinom zbog razbijačke politike Milorada Dodika. Vrhunac takve licemerne i besmislene spoljne politike srpske vlasti jeste proglašavanje Milana Kučana nekadašnjeg predsednika Slovenije, krivim za smrt nekih vojnika nekadašnje JNA i razbijanja Jugoslavije.

Ponovo se dakle kao devedesetih godina prošlog veka, širi međunacionalna mržnja na prostorima bivše Jugoslavije. Razlika je u tome što smo na svu sreću, danas okruženi NATO alijansom pa je iluzorno i pomišljati na nekakav rat sa komšijama. A tada su, da se potestimo, na vlasti kao nacionalni i partijski lideri u Srbiji bili Milošević, Dačić, Šešelj, Nikolić, Vučić, Arkan i Palma. Oni su, uz pomoć kriminalizovanih i instrumentalizovanih tzv. Službi bezbednosti i u dogovoru sa Franjom Tuđmanom, organizovali takozvanu Oluju kako su Hrvati nazvali Slobino humanitarno preseljenje 280.000 Srba iz Kninske krajine, Like, Banije i Korduna.

NJihova je ideja bila da se ti Srbi nasele na Kosovu pa su zato krenuli u proterivanje i ubijanje albanskog stanovništva. Sedamstohiljada Kosovara se u jednom trenutku našlo van granica a stotine ubijenih su sa sve hladnjačama bacali u Dunav i sahranjivali u masovnim grobnicama oko Beograda.

Odbijajući svaku ideju o sporazumu sa Albancima, ta vlast je izazvala bombardovanje Srbije i Crne Gore od strane najmoćnijih sila sveta. Bili su to tektonski udari koji su srpsko društvo i državu razorili više od svih bombi NATO pakta. NJihova sumanuta ratna politika zaustavljena je samo za trenutak 5. oktobra 2000. godine kada Milošević posle gubitka izbora, nije hteo da preda vlast.

Vrlo brzo međutim, nacinal-šovinistički ratni profiteri su se konsolidovali i ubistvom Zorana Đinđića, trasirali sebi put za povratak na vlast.

U međuvremenu u naivnoj ideji da se može ujediniti razbijeno srpsko društvo, pomogao im je demokrata Boris Tadić, praveći deklaraciju o pomirenju sa SPS-om i dozvoljavajući protivustavno da kamuflirani radikali u vidu nove stranke SNS ostanu u Parlamentu bez izbora.

I posle svega od 2012. godine, slobizam i šešeljizam ponovo vladaju srpskom političkom scenom. Iz tima koji je Srbiju devedesetih zavio u crno, ispali su samo Milošević i Arkan. Nekada su im udarne srpske pesnice u Bosni bili Karadžić i Mladić. Sada je njihovu ratnu i političku destrukciju nadmašio Milorad Dodik. Nekadašnji ratni postali su danas politički zločinci prve vrste, prava politička mafija. Okupirali su i zarobili kompletnu državu a preko medija obezbedili sebi monopol na istinu. Zakoni postoje samo da bi mogli da se igraju sa političkim oponentima i takozvanom opozicijom. Sudovi oslobađaju njihove prijatelje iz ratnih dana, svercere i narko dilere. Korupcijom neviđenih razmera, kriminalom i nasiljem svake vrste, otimanjem državne imovine putem tajnih ugovora, razaraju i ostatke nekadašnje države i društva. NJihove su ruke do lakata u krvi, a bankarski računi nabrekli do pucanja.

U takvoj političkoj drami Srbije, operetski zvuči zahtev tzv. opozicije da vlast oslobodi medije i omogući fer i poštene izbore. Nikada se ni jedna mafija u svetu nije dobrovoljno predala, pa neće ni ova naša politička. Sa njima nema nikakve slobode pa ni slobode medija i slobodnih izbora. Uostalom uzurpator je na samom početku šestomesečnih protesta lepo rekao: Neka šeta i pet miliona ljudi, ni jedan zahtev neću ispuniti. Jasno je dakle da nikakve šetnje niti slobodni izbori pod ovakovom vlašću ne mogu ništa promeniti. Srbi nisu Portugalci da izvedu „karanfil revoluciju“. Na Balkanu su se društvene tenzije uvek rešavale uz pomoć vojske, ili dugih cevi – što bi rekao sociolog Prof. Jovo Bakić. Ako vojska ne preuzme svoju ulogu u spašavanju države i društva iz zagrljaja mafije, Srbiji nema spasa. Kako, pitaće se mnogi kada vojskom upravlja Vučićev redov Vulin i kad se na velika vrata u vojsku vraćaju za ratne zločine osuđeni generali. Pa to i jeste dovoljan razlog da se pobune časni oficiri srpske vojske.

Ovo nije poziv u pomoć, ovo nije apel, ovo je vrisak koji treba da probudi uspavanu svest i savest srpske vojske. Dakle, gospodo oficiri i podoficiri: U boj u boj za narod svoj.

Autor je novinar