Srpska posla oko Mladićevog murala

Nešto kasnije degutirano smo gledali sa koliko strasti se, srećom samo verbalno, obrušavaju jedni na druge poklonici i protivnici murala, razdvojeni tamnoplavim kiborzima s oznakama policije.

Po povratku kući sačeka me na Fejsbuku niz poruka nekog ostrašćenog nesrećnika, od ranije pogođenog mojim zalaganjem za preduzimanje protivepidemijskih mera, uključujući kovid propusnice, već mesecima redovno korišćene širom zapadnog dela kontinenta.

Kada se izostave prostakluci, gnevni čovek mi saopštava sledeće: „Lako vam je tako pisat kad si za vrijeme rata bio u inostranstvu. Čovjek (misli na Mladića) se borio za živote Srba u Bosni i Hercegovini, a za šta se ti boriš? Da nam uvedeš ausvajs, i još da ubijaš svaki srpski trag koji postoji.“

I dalje, objašnjavajući nekom sagovorniku: „Radovanović Panić i možda Zujović će biti protjerani iz Srbije. To su obične ubice. Ausvajs će on pokazivat negdje u bijelom svijetu a ovde neće.“

Verujem da mu je, kako kaže, Mladić spasao život. General je bez sumnje činio i dobra dela, ali mu je suđeno za zločin u Srebrenici.

Sigurno je da bi i moj kritičar i široka javnost doživljavali kao pravednije odluke Haškog suda da je pod pojam genocid podvedeno i proterivanje preko 200.000 hrvatskih Srba, uz likvidaciju nedovoljno brzih da uteknu.

Posebno je sporno oslobađanje od odgovornosti Gotovine i Orića (doduše, pominje se da je ovog drugog svojom pričljivošću spasao A. Vučić).

No, ipak je preterano da me došljak, makar bio izbeglica, proteruje iz rodnog grada.

U tome je sva naša nesreća. Kad god nam se ukaže prilika, hvatamo se za gušu, a taj naš samodestruktivni potencijal vlast danas obilato koristi.

U Drugom svetskom ratu mnogo više nas je stradalo od bratske, nego od nemačke ruke.

Partizani (pretežno Srbi) ganjali su se sa četnicima (skoro isključivo Srbima) „po šumama i gorama naše zemlje ponosne“ i zverski se ubijali.

Tokom rata, kao i tokom Informbiroa, više smo se međusobno potkazivali nego iko drugi.

Krajem rata, partizani su prešli na levu obalu Drine u konačnom obračunu sa četnicima i široko shvaćenim „njihovima pomagačima“.

Početkom 1990-ih, jedan od osnivača i ideolog SPS-a, tvrdio je da nećemo da imamo ništa sa svojim zapadnodrinskim sunarodnicima jer su u međuvremenu oni postali „četnici“.

Tako traje igranka bez prestanka.

Ovih dana se krvimo oko murala.

Ne pitamo se ko nam je bacio tu kosku za gloženje.

Jasno je da dozvolu za takav „likovni“ projekat moraju da daju stanari zgrade i lokalne vlasti.

Kada su pre nekoliko godina antivakcinaši platili da se na zidu jedne kuće u Golsvortijevoj prikaže moj portret sa prigodnim tekstom ogromnih razmera, odsutnom vlasniku nije mogao da bude uručen nalog da ga ukloni, pa su to obavile komunalne službe.

Za jedan od najlepših murala sa plemenitom porukom (vuk jede iz Snežanine ruke), naručilac, inače akademik SANU iz inostranog sastava, naplaćao se kazni jer nije imao saglasnost komšija.

Ako opština Vračar nije dala dozvolu za izradu te „dekoracije“, zašto pre poslednjih incidenata nije naredila njeno uklanjanje, uz kažnjavanje „umetnika“?

Suština je u tome da su polomljeni zubi silama koje su nas vukle u zločine i poniženja krajem prošlog veka, a koje su i danas na vlasti, pa više ne smeju da grizu komšije.

Ostrvili su se zato na svoje građane, sejući mržnju i razdor.

Žrtve su svi slobodno misleći ljudi, ali i sandžački Bošnjaci, kao segment populacije na čije se glasove ne računa.

Ta oprobana matrica proizvodnje unutrašnjih neprijatelja, na koju se potom napujda „pravoverna“ masa, uz operativnu podršku parapartijskih najamničkih odreda, pretežno iz kriminogenog miljea, zgodno služi da se Vođa pojavi kao trenutni razrešivač konflikta, mada ne i pomiritelj.

Čoveku nije potrebno veliko političko iskustvo da shvati kako mural, kao i niz prethodno veštački izazvanih incidenata, služi da se, uz dalju polarizaciju društva, prikriju nepočinstva vlasti.

Dok se niz Mladićevo lice slivaju razbijena jaja i bela molerska boja, a generalovi poklonici ga predano umivaju, malo ko misli na zbrzavanje Zakona o referendumu, pljačkašku privatizaciju Instituta „Jaroslav Černi“, potuljenu izradu infrastrukture za Rio Tinto, da ne govorimo o Jovanjici dva i tri, grupi Velje Nevolje kao doskorašnjoj udarnoj pesnici režima, preplaćenim, traljavo i sa zakašnjenjem obavljanim javnim radovima i nizu drugih svesno zatrpavanih afera.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji