Srpska priča o petom junu

Naime, 21. maja 2006. godine, zahvaljujući odluci Crne Gore, Srbija je ponovo stekla svoju nezavisnost, a njene građanke i građani nepodeljenu suverenost.

Izjava srpskih zvaničnika povodom ovih istorijskih događaja nije bilo, osim žala što je tako kako je, te opozicionog šifrovanog čestitanja na slobodi.

Kiseo stav u srpskoj javnosti prema srpskoj i crnogorskoj državnosti izraz je nezadovoljstva samim sobom, odnosno nezavisnošću i suverenitetom sopstvene države konstatovanim odlukom Skupštine Srbije, 5. juna 2006. godine, kojom je primljen k znanju prestanak Državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Prema teorijama nacije, 5. jun bi morao biti ritualni dan „učvršćenja“ ideje o srpskoj državi, praznično proslavljanje novostečene kontrole i izvesnosti, ostvarenje želje za sopstvenom suverenošću kao izraza prava na samoodređenje.

Međutim, ipak nije tako, ovaj datum ne postoji u udžbenicima, isto kao što ne postoji ni 18. jul 1991. godine, kada je de facto i de iure prestala da postoji Jugoslavija, nakon odluke srpskog i slovenačkog rukovodstva o povlačenju JNA iz Slovenije.

Ova dva datuma stoje u logičnoj vezi, onaj iz 1991. godine označio je početak realizacije nacionalističkog alternativnog kulturnog, političkog, državnog i bezbednosnog projekta proširene Srbije („saveza srpskih zemalja“, „Velike Srbije“, „srpskog sveta“) umesto Jugoslavije.

Drugi, iz 2006. godine, predstavlja neslavni kraj tog alternativnog projekta.

U tom kontekstu postaje jasnije zašto je negativan stav većine srpskih političkih partija prema sadašnjoj suverenosti Srbije, zato što ova nije u teritorijalnim granicama koje su koncipirane u alternativnom projektu srpskog nacionalizma.

Sadašnje srpske granice i današnju Srbiju jednostavno nacionalisti ne žele.

Davno zaboravljene SRJ i DZSCG nisu ostaci Jugoslavije, već spontani pobačaji novog državnog projekta i nacionalisti žele da potisnu bilo kakvo sećanje na njih, a sadašnja Srbija im dođe kao „neželjeno“ dete.

Upravo u tom odnosu prema sopstvenoj državi vidi se razlika između patriota i nacionalista, koji nisu niti mogu biti isto, jednostavno zato što država i nacija nisu isto.

Patriotama XXI veka je njihov dom, država, okvir „ontološke sigurnosti“, prostor u kom će svaki čovek bez obzira na nacionalnost, veru ili drugo lično obeležje osećati sigurno i moći da se ostvari kao ljudsko biće.

Nacionalisti, s druge strane, vide taj okvir sigurnosti isključivo u sopstvenom narodu, a država je samo sredstvo u večnom sukobu sa drugim narodima.

Nacionalizam ne traži formiranje bilo kakve države, već teritorijalno što veće, zahtevajući čitav fizički prostor za koji, iz ovih ili onih, često i međusobno protivrečnih razloga, smatraju da im pripada.

Drugim rečima, nacionalisti ne pristaju na kompromise sa drugim narodima, a posebno ne kad je u pitanju kontrola nad određenom teritorijom smatrajući da to „pravo“ pripada samo njihovom narodu.

Nacionalizam postavlja ultimativni zahtev ka „objedinjavanju“ teritorija u cilju navodne slobode, usled percepcije ugroženosti identiteta usled postojanja drugih naroda, kao uslova fizičkog opstanka određenog naroda.

Smrtnost naroda je u korenu paranoičnog straha nacionalista kao izraza njihovog sopstvenog, neukrotivog ličnog straha od smrti, te onda jedini smisao života nalaze u navodnoj stalnoj borbi za naciju.

Njihov odnos sa drugim narodima je zato uvek u kontekstu sukoba, u kojima su jedni prijatelji, a drugi neprijatelji, jedni „braća“ a drugi „dušmani“.

Gilbert je ovaj psihodinamički proces, kao uzrok fanatičnosti nacionalista, uočio na suđenju nacističkim glavešinama u Nirnbergu, razlikujući ga od socioekonomskog, prisutnog kod onih „nacionalista“ koji su u stvari „preduzetnici“ nacije, koji zagovaraju nacionalističku ideologiju pre svega radi ostvarivanja sopstvenih ličnih interesa.

Problem sa nacionalizmom je u tome što je ova ideologija nezasita.

Ona stalno traži dokazivanje, lojalnost i žrtvu pripadnika jednog naroda, kako u svakodnevnom životu, tako i u izuzetnim situacijama.

Glad nacionalista za žrtvama je nemoguće zadovoljiti, te predstavlja svu tragediju i osnovnu slabost nacionalizma, a to je da je, u kontekstu stvarnih ili izmišljenih, ratnih ili zamrznutih sukoba, čovek lišen mogućnosti da živi normalno.

Tako su Milošević i Šešelj, zahtevajući žrtvu, sprovodili „Zajam za Srbiju“ i ratnu mobilizaciju, a sve pod obećanjem švedskog standarda i navodne zaštite Srba.

Ciljevi kojima su opravdavali žrtve nisu ostvareni, jer nacionalistima to nije ni bila namera, već su samo bili izgovori za legitimizaciju sopstvene vlasti i sredstvo zadovoljavanja vlastitih sadističkih poriva.

Ipak, socijalnacionalistički režim Milošević-Šešelj nije pao usled opšteg gubitka poverenja u ispravnost nacionalističkog sna o „srpskom svetu“, već zbog ekonomskih problema i pada životnog standarda stanovništva.

U situaciji kada srpska privreda, kako devedesetih godina prošlog veka, tako i danas, zavisi od ekonomske razmene sa EU i susedima, kao i od međunarodnih finansijskih tržišta, realizacija „srpskog sveta“, kao identitetski zasnovane politike, još je manje realna nego pre trideset godina.

Predsednik Bajden je u nedavnom govoru proglasio beli suprematizam, ideologiju iz porodice identitetskih ideologija iz koje je i nacionalizam, za glavnu unutrašnju pretnju po nacionalnu bezbednost SAD.

Takva osuda jedne ideologije nije se dogodila još od vremena Makartija, kada je komunizam dobio ovu čast, što ukazuje da za takav stav ima veoma široku podršku u političkom, ekonomskom i vojnom establišmentu SAD.

S druge strane, opasnosti od identitetskih ideologija, po multietničku i složenu državu poput Ruske Federacije, jasne su i ruskom rukovodstvu, o čemu implicitno govori i nedavno iznet stav, koliko god bila upitna njegova primerenost, da u Donbasu neće dozvoliti novu Srebrenicu.

Sadašnji nivo ekonomskog razvoja i postignuti životni standard građana i građanki Srbije mogu nestati preko noći, ako srpska država ostane bez podrške glavnih ekonomskih i finansijskih partnera, što se vrlo lako može desiti.

Dovoljno je da SAD kategorišu Srbiju kao izvor nestabilnosti na Balkanu usled identitetski zasnovane politike oličene u cilju „svi Srbi u jednoj državi“.

U realnoj ekonomskoj i bezbednosnoj situaciji, kada od Volstrita zavise srpske finansije, a od NATO-a sigurnost Srba u regionu, kineska ili ruska podrška imaju ipak ograničen uticaj, posebno što ove zemlje neće biti spremne da idu do kraja u ostvarenju nekakvih nacionalističkih, identitetskih projekata, „srpskog“ ili kakvog drugog sveta, bez obzira koliko ovi imali utilitarnu vrednost u njihovim sadašnjim odnosima sa EU i SAD.

Autor je advokat