Samo šest meseci od konstituisanja Vlade, štono narod ima običaj da kaže: „Doak’o vranac u tesan klanac!“ Ili, prevedeno na holivudski žargon: „Seks, laži i video-trake!“ Srpska verzija.
Rediteljskoj veličini kakav je Stiven Soderberg trebalo je jedanaest godina da od svog nezavisnog visokotiražnog prvenca istoimenog naslova dotera „cara do Oskara“ filmom, u Srbiji danas više nego prepoznatljivog naslova „Putevi droge“. Oskar mu je dodeljen 2000. godine za režiju. Koliko će srpskim političkim režiserima za takav poduhvat biti potrebno vremena u Srbiji?
Seks i politika dve su danas najprofitabilnije delatnosti na svetu. Profitabilnije i od trgovine oružjem i narkoticima. Sasvim logično, jer je broj onih koji upražnjavaju seks i politiku – na ovaj ili onaj način i šta god to značilo – milion puta veći od onih koji koriste oružje ili se drogiraju. Zato, seks i politika izmiksani u jednom paketu često mogu da budu – politička i socijalna bomba. To su najbolje pokazale afere italijanskog premijera Berluskonija i američkog predsednika Klintona. Padale su vlade i u nepovrat odlazili mandati. Nigde, međutim, kao ovde u Srbiji ta simbioza nije predstavljena na tako banalno transparentan način – pred milionskim TV auditorijumom. Ali i nigde ta bomba, kao kod nas, nije odjeknula tek kao novogodišnja petarda, a njeni akteri postali predmet viceva i neskrivenog obožavanja.
Od te bombe, u narodskom žargonu rečeno, osta samo (znate već kakav) dim. Intervju voditeljke bez gaća sa Ivicom Dačićem mnogo je više od klasične navlakuše, kojoj, gladan publiciteta, predsednik Vlade i ministar policije nije mogao da odoli. Bio je to dobro tempiran (znate već kakav) spin. I ma koliko se premijer upinjao da glasačima objasni svoju „nevinost bez zaštite“, a spinovanje prevali preko pleća bivših i aktuelnih koalicionih partnera, teško mu to uspeva. Potvrdili su to i potonji događaji. Potpuno bacivši u zasenak ovaj rošomonski intervju – najgoru vrstu protivprirodnog bluda politike i medija – otkrivanje, samo nekoliko dana kasnije, Dačićeve veze sa navodnim bosom Šarićevog kriminalnog klana, što je mnogo gore.
To gore nije činjenica da je oslabio Dačićev imunitet na takozvane navlakuše: hronološki gledano, najpre Kofer, pa Banana i Skrivena kamera, već potvrda da su obaveštenost naših najviših državnih funkcionera i njihovo mešanje u svoj posao, obrnuto proporcionalni njihovom položaju u državnoj hijerarhiji. Ivica Dačić, za samo desetak dana, nadmašio je u tome dva prethodna premijera – rodonačelnika Vojislava Koštunicu i predanog nastavljača lika i dela Gospodina Neobaveštenog – potonjeg premijera Mirka Cvetkovića.
To što je neko premijeru i ministru policije, prvom čoveku ojačanih socijalista, umesto titovke, na glavu pred vascelim narodom nabio šubaru, u Srbiji je primljeno, s očekivanjem – kao dobar vic i YouTube šlager. I sa svojevrsnim olakšanjem i odobravanjem kao, kako tvrde zlobnici, završni čin partizansko-četničkog pomirenja. U ime države i zarad narodnog jedinstva. Da nije tužno, bilo bi smešno. Spin mejkeri svoj posao uradili su doktorski. Majstori svog zanata, međutim, trebalo bi da znaju da je narodu dosta političkog nadgornjavanja, izbora i onih koji, štono se u narodu govori, „dokle prose, zlatna usta nose, a kad vraćaju pleća obraćaju“.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
