Srpska vlast i Putinofilija

Taj geopolitički zemljotres, u Beogradu, na Dedinju ili Banjici gde god se trebalo razmišljati o mogućnostima zemlje Srbije i Jugoslavije, nije uvažen, kao da se žmurilo ili je nesposobnost prilagođavanja i menjanja nešto sa čime se ljudi ne rađaju u našim krajevima, na ovim našim prostorima što bi se reklo danas (u šta ne verujem).

Može biti da su komunisti, a srpski komunisti pogotovu, i tad iz svog rusofilstva rešili da kad se raspada Sovjetski Savez da se ima raspasti i Jugoslavija i to dramatičnije i surovije, pa nek košta šta košta. Rusofilija je u međuvremenu posle tragičnih iskustava devedesetih, pa kratkog pokušaja uspostavljanja moderne države koji je okončan streljanjem Zorana Đinđića, prerasla u Putinofiliju.

A spoljna politika se od vrlo jasne strategije Đinđića, Evropa odmah, vratila na neke neodređene, i ovih dana se uspostavlja, tupave pozicije koje se u našem narodu kvalifikuju rečenicom: „Je*o bi se al da ti ne uđe“.

Ta se politika provlači ne samo kao spoljna i verovatno je posledica istorijskih okolnost, ambicije da se bude veći nego što jesi i patološke potrebe za kolektivnom izuzetnošću, („oj, Srbijo, pesmo među narodima“ – Oskar Davičo, stih iz sjajne pesme „Srbija među šljivama“, ovde zgodno zloupotrebljen).

Politika oslanjanja na četiri stuba, pri čemu je jedan stub važniji i poklanja mu se NIS i koliko toliko mogućnost energetske nezavisnosti u ime nekih obećanja koja će se ispuniti, ali možda. Setimo se samo vrlo slične mantre: „Srbija nije u ratu“.

Kukavičluk i lenjost podloga su da veliki deo naroda živi i veruje u ove i slične laži koje su medijski nametnute i izraz su „al da ti ne uđe“ političke filozofije.

Ne otvarajući pitanja naše odgovornosti za tragične ratove za koje smo dobrim delom odgovorni u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, mislim na vlast Demokratske stranke po streljanju Zorana Đinđića i vođenje politike u duhu „al da ti ne uđe“, ne oslanjajući se na činjenice i njihovo predstavljanje javnosti, već vodeći računa o rejtingu (kao da se nije moglo javno mnjenje iznošenjem činjenica menjati), otvoren je prostor za povratak nacionalističkih i kvazi socijalističkih političkih opcija na vlast.

Od potonjih se i nije moglo očekivati ništa drugo do podržavanja, negovanja i zalivanja putinofilije, raznih desničarskih organizacija i odbrane murala Ratka Mladića, srpskog heroja, majko moja mila.

Činjenice da je EU najveći donator i investitor u Srbiji, da sa EU imamo trgovinsku razmenu od 85 posto, niti su prezentovane javnosti niti su sprečili Putinofiliju i stavljanje u potpunu energetsku zavisnost za sitne pare i nesigurna obećanja. Imam utisak da bi prosečan srpski domaćin imao bolju računicu.

Ali šta očekivati od čoveka na vlasti koji je time opčinjen i čiji su uzori Vojislav Šešelj, Slobodan Milošević, Vladimir Putin i dodajte slične političke figure diktatorskog tipa. I šta ćemo sad (Konstrakta).

Za nadati se da je samoproglašeni vlasnik svega ovde dobro otvorio oči i da je rešio da te žabe proguta napokon. Što se nas tiče, mi smo ih se toliko nagutali da nemamo nikakav problem.