Srpske robovske navike

I u jednom trenutku lekar je svom sabesedniku protumačio zbog čega su Afroamerikanci indisponirani, zbog čega su pretežno fizičke siledžije, zbog čega su ostali konzervativni i nespremni da se većinski uključe u moderna kretanja.

Krivac za to, po mišljenu psihijatra, jeste njihovo viševekovno ropstvo.

Generacijama navikli da budu zlostavljani, bezrazložno tučeni, ponižavani, pa i ubijani, posmatrani kao dvonožne životinje, oni su takav životni šablon nesvesno usvojili i on je postao njihova genetska odlika.

Robovlasničko ponašanje belaca prema njima ostavilo je neizbrisiv trag, te stoga, u velikoj većini, oni premlaćuju svoje supruge i decu, jači tuku slabije, nekada davno navikli da od robovlasnika nešto mogu da steknu samo ako ukradu oni se i danas tako ponašaju kradući, trgujući drogom i na razne druge zakonski zabranjene radnje.

Bez obzira na to koliko je ova priča tačna, koliko naučno može da se potvrdi, podsetila me je na tvrđenje jednog našeg istoričara – ovde se izvinjavam što sam mu zaboravio ime – da su Srbi, kao dugogodišnji robovi (Vizantije, Turaka, komunista, Vučića), takođe usvojili te robovske navike, da su im one takođe postale deo genetskog koda, da im je, umesto demokratije, despotija mnogo bliža, da su zatucani, neobrazovani, da su konzervativni, da su i genetski postali tvrdokorni desničari, te da ih neshvatanje modernog sveta i njegovog kretanja neminovno odvodi u mitologizovanu istoriju, u nemogućnost da se najzad odlepe od 19. veka.

Šta reći o ovoj analogiji?

Pragmatično i amaterski gledano ona nesumnjivo postoji.

Postoji li u očima sociologa, psihologa i psihijatara, biologa, različitih proučavalaca ljudskog ponašanja, to zaista – ne znam.

Ali ono što sigurno, iskustveno znam jeste da su nakaradna ponašanja svojstvena siromašnijim slojevima stanovnika.

U nemogućnosti da zakonito steknu imetak, bar onaj dovoljan za preživljavanje, takvi ljudi su prosto prinuđeni da se služe nezakonitim sredstvima. No, nije u pitanju samo to.

U pitanju je nešto mnogo gore, a to je nestanak morala, isčeznuće empatije, preziranje i ignorisanje tuđih života, neshvatanje kulturnih i drugih vrednosti, najsažetije rečeno samoubistvo njihovih humanih vrednosti i osećanja.

U Americi su se neki Afroamerikanci – suprotno zločincima – ipak izdvojili poštenim radom i velikim trudom, došli do velikog ili i ogromnog kapitala, probili se na političkoj sceni, postali cenjeni građani društva. Ali i vrlo strogo kažnjavani – isto kao i belci – kada se ustanovi da su do novca došli nezakonito.

A u Srbiji je sve to obrnuto: najveće neznalice vode državnu politiku, direktori državnih preduzeća kradu novac i prebacuju ga na svoje privatne račune u strane banke, privatni preduzetnici umesto kazni dobijaju nazive „kontroverzni biznismeni“, udruženi sa političarima bezočno pljačkaju već opljačkan narod, a kada im je i to postalo malo, počeli su da rasprodaju Srbiju, njenu zemlju, rudna bogatstva, zdravlje njenih stanovnika…

Ali da se vratim na priču na genetici. Jednog dana šetao sam ulicom i u oči su mi upale jedna baka i njena unuka.

Obe su bile bedno odevene, a devojčica je, sva nasmejana, trčala ispred bake i mahala ručicama.

Baka je hodala iza nje, grdila je i psovala najprostačkijim rečima, pa i psovanjem majke, a kada bi je povremeno stigla čupala joj je kosu i snažno udarala po glavi.

I pitao sam se: da li će to dete ikada zaboraviti bakino ponašanje? Deca uporno kopiraju ponašanje roditelja i starijih, zar i ova devojčica kada poraste neće postati bakin surogat?

Zar joj se bakino ponašanje neće prosto genetski uliti u um?

U Srbiji danas imamo na vlasti Vučića, koji se prema svima koji mu se protive ponaša isto kao i ta baka. LJude ne tuče lično, to rade njegovi batinaši i policija, isto onako kako su se u Americi ponašali pomoćnici robovlasnika.

Tzv. „bizmismeni“, dobro zaštićeni državnim aparatom, kome nesumnjivo daju deo prihoda, nikada nisu kažnjavani, a i ako jesu, to se radi nanogicama u njihovim vilama.

Na razne načine, čak i zakonske, njhov lopovluk se pouzdano štiti.

Da li je stokholmski sindrom – po kome zatvorenici vremenom zavole svoje čuvare – postao i genetski sindrom Srba?

Da li su oni Srbi koji većinom glasaju za Vučića – a to su mahom najsiromašniji penzioneri – toliko zavoleli njegovo samovlašće da bez njega ne mogu da žive?

Da li, osim Informera, povremeno pogledaju i u svoje prazne novčanike?

Bez novca da kupe neophodne lekove, da kupe normalnu hranu, da se iole približe nekom normalnom životnom standardu, oni tiraniju i samovlašće doživljavaju kao spas od demokratije koja im je potpuno nepoznata i nepojmljiva.

Naučno dokazivano i potvrđeno ili ne, despotija u Srbiji jeste postala genetska osobina.

Autor je istoričar kartografije i književnik