Foto: FoNet/Marko DragoslavićPuno sam očekivao od Božića, ali ovakav spektakl nisam mogao ni da sanjam.
Ljudi moji, pa Nova godina naspram ovoga deluje tako „passe“, tako anemično, da sledeće godine ne mora ni da se slavi, što se mene tiče. Ionako to nije ona prava, srpska, pa može da nam posluži samo kao matine pred glavni događaj, kao par neradnih dana na početku lažne kalendarske godine, da se odmorimo i napunimo baterije za tradicionalnu proslavu najvećeg hrišćanskog praznika.
A počelo je tako bezazleno, sa par slikovnih poruka koje su me sačekale u inboksu kada sam ustao. Uradio sam tradicionalnu jutarnju božić-jogu i razmrdao sam u krevetu prstiće, da spremno krenem u borbu za smanjenje broja nepročitanih poruka, sa kontraofanzivnom copy-paste krilaticom: „Vaistinu, sve najbolje“.
A onda sam počeo da listam na telefonu scene sa proslava širom Srbije, koje su se smenjivale tog dana toliko brzo da ću odmah krenuti da ih nabrajam, jer se plašim da nešto ne zaboravim. Spremni?
Verujte mi da niste.
Dakle, imali smo tradicionalne lomače kao da celu četu Vikinga šaljemo u Valhalu, uz obavezni starosrBski dodatak od automobilskih guma, valjda da oboji dodatno dim kako bi nas bolje videli sa nebesa, ne znam.
Onda ona scena sa popom koji peva treš narodnjake na mikrofonu, pa crvenu bakljadu oko vatre (iskreno, mislim da su promašili malo atmosferu, jer je boja malo vukla na… Ne kapirate, a? Primaknite se da vam šapnem. Ma, mislio sam ono, demoni, Lucifer, vatra, pakao, nego da nas ne čuju, ispašće da bogohulim, psst, daleko bilo).
Nezaobilazne retarde, ovaj petarde, smo i ove godine imali u izobilju, čuo se i poneki pucanj iz puške…
Dobro, ’ajde, koga briga da li je to baš legalno, danas je Božić, šta sitničarite, kao da se za mir nikad dosad nije pucalo…
U Veterniku je neko okrenuo vatromet naopačke, pa su se šarene raketice umesto u vis tako razletele po horizontali, da je scena ubrzo zaličila na bojno polje iz Harija Potera.
Da našima u dijaspori nije lako mogli smo da vidimo u Sidneju, gde je pop morao da se snalazi, kako bi nadmašio domišljate kolege iz prapostojbine, pa je bukvalno bacio pravu jelku u vatru.
Kakvi badnjaci, kakve grančice, kao da mu se čitalo sa usana…
Ovde moram da ubacim disklejmer, što bi rekla Vlada Srbije za kosovske tablice: ništa od ovoga ne izmišljam.
Mudrim rečima Homera Simpsona – smešno je, jer je istinito.
Dalje, na žurku se nije primalo bez kokarde, obaveznog modnog detalja na ovim svetkovinama, a najezda četnika je izgledala kao da su se pojavili iz paralelne dimenzije, gde partizani nikada nisu ni postojali.
Imali smo zahvaljivanje Putinu od gospođetine u plavoj bundi, sa sve repetiranjem pištolja i svečanim ispaljivanjem kuršuma u nebo (nadam se da nije namerno nekog gađala u nebesima, pu pu, daleko bilo), pa česnicu od 200 kila u Beogradu, onako skromno, kako vera nalaže.
Kad smo već kod česnica, tradicionalno se širom Srbije deca navikavaju da se novčić namešta baš u njihovo parče, i to traje već decenijama, a odraslima posle kao smetaju namešteni izbori, dajte, molim vas…
Tradicionalno smo prisustvovali i fruškogorskom masakru hrastova motornom testerom, kao preludijum za takmičenje u Predsedništvu čiji je veći. Badnjak, mislim.
Pošto sam prvi put video Pobesneli Maks kamiondžijski defile sa trubljenjem kroz grad i zastavama, malo sam se zbunio, iako su me sa naslovnica žute štampe ubeđivali celog dana kako je i to „tradicionalno“…
Ma zašto da ne, ubacimo i to na spisak stvari koje tradicionalno kao radimo decenijama unazad za Božić.
I za kraj, kada sam pomislio da ovaj dan ne može da bude tradicionalniji, odgledah i spektakl na Klisi – bure koje je eksplozijom odletelo u vazduh.
To je to, mir Božji, gasi internete i motaj kablove.
I dok sam ležao u svom krevetu, ogrnut mirom koji se na mene proširio sa ovih bogougodnih scena, setih se misli koju sam pre neki dan pročitao, kako je moderni Srbin primitivniji od svog dede.
Neće valjda tako da ispadne na kraju, majku mu, i to baš na današnji dan… Sem ako sve ovo ne predstavimo drugačije. Ne, nisam mislio na reč godine – bogoklonuće. Već kao ono što tabloidi rade, znate – ponavljamo, dok ne postane istina.
Nije ovo nikakav paganizam, već se to „tradicionalno“ radi za Božić. Hajde, ponavljajte za mnom. Tra-di-ci-o-nal-no.
Vidite? Već zvuči bolje.
Duhoklonuće me zamalo uhvatilo sutradan kao, ne daj Bože, neka postizborna depresija, naročito kada sam video snimak onoga što je ostalo ispred hrama Svetog Save nakon proslave, ono đubre koje su vernici ostavili za sobom, pravi pravcati svinjac…
I tu sam doživeo prosvetljenje. I pored celog ovog spiska koji sam vam izdeklamovao, sada sam znao da je još nešto ostalo da uradimo.
Svinje u svemiru.
Da, dragi moji. Kao Mapet šou, u kojem su radili taj skeč jedno vreme, sećate se, sa prasićima obučenim u svemirska odela; samo mi uzmemo prave svinje, one srpske, pustimo im brade, stavimo im kokarde na glave, i naučimo ih da recituju božićne poruke u stihu. Iz svemira.
Ne moraju ni da se vraćaju, imamo ih mi napretek.
Svinje u svemiru, zamislite samo. Kakav će to Božić da bude…
Tradicionalni, vaistinu.
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
