Srpske TV serije kao istorijske čitanke i lektira našeg vremena: Plišana rehabilitacija Draže Mihailovića

Kada se stiglo do prežderavanja sadržajem, logičan je bio kraj tzv. bindžovanja.

Tako da zapravo štivo pred vama nije nova sezona, već sociološki ogled mogućih naravoučenija novog narativa, recentne dramaturgije domaćeg filma i srpskih serija.

Kada se LP ploča tog novog talasa oličena u ovogodišnjim prijatnim iznenađenjima – ostvarenjima Za danas toliko ili Jorgovani, pa čak Nedelja i Radnička klasa… pusti unazad, čuje se i gleda tematski i državno – projektni tzv nacionalni filmski žanr.

Začet 2018 u foto finišu trke dva filma, obeležavanja stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata (Zaspanka i Kralj Petar), kulminaciju je 2020 polučio Darom iz Jasenovaca, a zenit 2023 Herojima Halijarda.

Paralelni tokovi bila je na jednoj strani građansko nacionalna emancipacija 19. veka: Ime naroda i Što se bore misli moje, na drugoj takoreći hrvatska linija: Oluja i predstojeća Djeca Kozare. Popularno rečeno u končanici, treća naša kosovska slepa ulica: Enklava, Teret, Mrak i nikad dosnimljeni, najviše iščekivani film Balše Đoga „Košare“.

Dakle pričamo o jednom delu u kondicionalu – Košare, dve serije koje su obeležile gore pomenutu sezonu: Vazdušni most i Vreme smrti i jednoj, zaista smrti ličnosti koja je sinonim za žanr ratnog spetkala per se.

Kada se jednom bude sumirala prethodna dekada pamtićemo samo dva bioskopska hita: Toma i Južni vetar. Već u produkcionoj hiperprodukciji igranih serija srpskog Telekoma, upravo pomenuti Toma emitovan na Superstaru/Prvoj prošao je gotovo neopažen.

Ipak u tom nizu Bjelogrliću i Bikoviću kao najvažnijim domaćim producentima pridružio se Goran Šušljik kao kreator trodelne ekranizacije epistolranih romana Dobrice Ćosića: Koreni, Vreme Zla i recentnih prvih 15 epizoda serije „Vreme smrti“. Već sada na početku godine definitivno najbolje serije sezone, u donekle neočekivanoj produkcionoj omnipotetnosti UM-a (United Media) ceneći i u bioskopima najgledanijij film 2023 „Čuvari formule“, u srazu s konkurencijom državnog MTS-a.

Dobro i naravno, i ona kao i Ćosić ima svoje limite i mane, ponajviše u vidu tehničkih dometa reditelja Ivana Živkovića i istovremene posthumne prezastupljenosti glavnog glumca Žarka Lauševića u različitim projektima (Ruski Konzul, Halijard…), ali je značajno bolja od Grešnika-Otpadnika i Vernika koje su snimljene u međuvremenu, a vremenom radnje je slede.

Iako je scenario raspisala manje poznata Sanja Savić, Vreme smrti je zapravo TV ekranizacija dve Mihizove vrhunske kamerne svojevremene dramatizacije iz osamdesetih za JDP: predstave Kolubarska bitka – Arse Jovanovića iz 1983 i Valjevska bolnica – Dejana Mijača 1990.

Pa kada se kaže kako je od Marša na Drinu – Žike Mitrovića (1964) do Svetog Georgija – Srđana Dragojevića (2009), naš film ignorisao tzv Veliki rat, zaboravlja se izvanredna serija Eduarda Galića po Veljku Petroviću „Izdanci iz opaljenog grma“ (1972) na koju ovo vreme smrti podseća.

Mimo antologijske dramaturgije ratnog štaba komande I armije, dijaloga između vojvode Živojina Mišića (Žarko Laušević) i njegovih niže potčinjenih komandanata divizija pukovnika Kajafe, Miloša Vasića i Ljube Milića (Andrej Šepetkovski, Saša Torlaković, Milan Čučilović) koje su nekad igrali Miša Janketić, Pljaka Kostić, Gojko Baletić i Ivan Bekjarev, ova serija je zapravo priča o klincima na prvoj liniji fronta Maljena i Suvobora kao srpskog Galipolja.

Hiljadutrista kaplara, bili su tinejdžeri – školarci prekomandovani iz srednje vojne škole u borbu i najvažnija replika u seriji je ona kada im se obraća jedan od neposredno pretpostavljenih nebitno da li izvanredni Milan Marić ili upravo Šušljik i kada kaže: „Hteli ste rat i demontracije 1908, prilikom aneksione krize, dobili ste ga!“ Na jedan simbolički način kao Montevideo 2010, lansira novu glumačku generaciju oličenu u manje ili više etabliranim Čubrilu Čupiću, Andreju Nježiću, Filipu Stankovskom odnosno Alekseju Bjelogrliću, Pavlu Mensuru i Denisu Muriću.

U nedostatnosti igranog filma o karauli Košare, o iracionalnom žrtvovanju 50 vojnika graničara na redovnom odsluženju vojnog roka i usled izostale adekvatne borbene i pravovremene pomoći, pre svega 125. motorizovane brigade pod komandom Dragana Živanovića, potom celog Prištinskog korpusa i Treće Armije tzv heroja Vladimira Lazarevića i Nebojše Pavkovića, čak ni iznova reprizirana RTS propagadna dokumentarna dramatizacija Slađane Zarić ne može da sakrije podudarnost pogrešnih istorijskih odluka.

U prvom svetskom ratu Srbija je izgubila 1.247.435 ljudi od čega 402.435 vojnika, a evidentirano 114.000 vojnih i 115.000 civilnih invalida rata. Prelazak Albanije od 200.000 izbeglica preživelo je samo 60.000, od pegavog tifusa tokom ratne 1914 – 15 umrlo je 360.000 ljudi.

Nakon balkanskih ratova 1912-13 kada se Srbija, proširila na Kosovo i Makedoniju i na račun Otomanskog carstva u istorijskom zalasku, nikad se ovde nije postavilo pitanje: da li je vredelo žrtvovati trećinu populacije zarad pijemontalnih aspiracija bosanskih Srba, radikalne političke neutoljivosti što bezbednosno vojnog kora u Beogradu od Tankosića do Apisa, što ruskih pokrovitelja Crne ruke.

Ko je preklopio ekranizaciju Vremena smrti sa zloupotrebom novog kosovskog mita o istinskim ali žrtvovanim herojima Košara, nije uzalud potrošio slobodno tv vreme.

Pa ako je već postala otrcana floskula da su igrane serije nova lektira našeg vremena, da li onda uporedna dramaturgija kao i komparativna književnost može da poluči određene istorijske zaključke u deficitu ozbiljnije naučne publicistike, nekmoli povrh romaneskne srpske mitomanije i epike, kao one iz knjige o Milutinu.

Bogami teško u srazu ove medijske plišane rehabilitacije četništva i Draže Mihailovića kao nekadašnje personifikacije poražene kolaboracije u drugom svetskom ratu.

Telekomova serija „Vazdušni most“ odnosno sada ne više heroji Košara već Heroji Halijarda reditelja Radoša Bajića paralelno emitovana sa Vremenom smrti govori o drugom svetskom ratu u jednom potpuno novom scenarističkom ključu melodrame, i u ozračju građanskog rata.

Nije istorijski nepoznata činjenica da drugi rat na prostoru Srbije obeležen sporadičnim sukobima tzv JKVuO i Nemaca i privremenim oslobađanjem Loznice, Gornjeg Milanovca, Čačka, borbama za Kruševac i u Valjevu, ali i značajnim reteriranjem nakon velike nemačke okupacione retorzije – streljanjem u Kragujevcu i Kraljevu s jeseni 1941. Jedino tada je preovladava svest o srazmeri gore navedenih vojnih i civilnih žrtava prvog rata.

Tad paralelno nastaje i Užička partizanska republika kao trajni četnički razlog ideološke distrakcije i strateško opredeljenje za pakt sa Nemcima i građanski rat s partizanima.

Tragizam tih i takvih zabluda jedan je od glavnih motiva u ratnoj jugoslovenskoj kinematografiji od Koste Barca Radeta Šerbedžije u Užičkoj Republici do Miloša Radekića Branislava Lečića u Gluvom barutu. Motiv otpadničkog osvešćenja ne mimoilizi ni realan istorijski lik Radoslava Đurića (Vuka Kostića) u recentom domaćem hit filmu Vera.

I ako je u stvari komadant Prvog ravnogorskog korpusa inače Hrvat – Zvonko Vučković, Radovana Vujovića neiskorišteni lid ove priče scenariste akademika Dušana Kovačevića o spašavanju američkih pilota u Srbiji 1944, u filmu i seriji „Vazdušni most“ koja započinje CGI specijalnim efektima, gde nas u priču uvode likovi Mihailovićevih neposrednih saradnika Petra Baćovića i Vojislava Lukačevića onda zapravo nedostaje ceo kontekst 1942 i 1943 godine.

Baćović kao komadant istočne Bosne i stare Hercegovine zajedno s Zaharijem Ostojićem, Dražinim opunomoćenikom zapadno od Drine bio je glavni saveznik fašističke Italije do njene kapitalucije, a četnici legalizovana tzv. pomoćna armija generala Roate u oprecijama Vajs I i II poznatijim kao Bitka na Neretvi.

Lukačević, skupa sa Pavlom Đurišićem i Bajom Stanišićem, odnosno opet Ostojićem i Baćevićem neposredno je komandno odgovoran za četničke zločine u Foči krajem leta 1942 i Polimlju na zimu 1943 kada je stradalo oko 10.000 Muslimana.

Kada je pre neki dan u 96. godini preminuo poslednji veliki reditelj partizanskog filma o epopejama NOB-a, Veljko Bulajić, ni repriza kultne Bitke na Neretvi nije mogla da obuhvati sva događanja u trouglu Prozor – Konjic – Mostar, kada su JKVuO, Draža Mihailović kao ministar vojni i Slobodan Jovanović kao premijer izbegličke vlade u Londonu definitivno i trajno izgubili Čerčilovo i poverenje Britanaca.

Postoje i drugi igrani artefakti kao komorne tv serije Save Mrmka – Poslednji čin iz 1981 i Misija majora Atertona 1986 kao verodostojniji storytelling o Mihailovićevoj domišljatosti i gde je od cele misije Halijard zapravo zavredio samo jedno Trumanovo odlikovanje.
Slična je to priča o našoj naivnosti i negaciji stvarnosti kao i sada s Kosovom u Savetu Evrope, rezolucijom o Srebrenici u UN.

Od Tijanićeve RTS epohe do danas, vetrom u leđima postpavićevske tv epohe serija Moj rođak sa sela i Selo gori baba se češlja, prve koja je anticipirala legitimitet današnje rehabilitacije haških osuđenika, druge koja je solidno ostarila kao poslednji organska televizijska rejting satira pre reality frankeštajnijzacije Željka Mitrovića, zapravo je dalo pogrešno samopouzdanje Bajiću da nakon Bulajića revidira istoriju.

Iako je njegov Mihailović (Nebojša LJubišić) najneupečatljiviji nakon istih rola Radeta Markovića (Klopka za generala) Miodraga Lazarevića (Užička republika), Milana Puzića (Posledni čin) i Nebojše Glogovca u Ravnoj gori.

Televizija u Srbiji nije istorijska čitanka, RTS kao nacionalni servis nije BBC, iako je vredan hvale samopregor Nove S. Faktografija o drugom svetskom ratu, području Balkana i bivše Jugoslavije, makar na internetu, bazično od vikipedije još uvek je imuna na medijsku manipulaciju.

Ko hoće, slobodan je i može da izgugla.

Ko želi više pronaćiće Klasik TV imajući na umu da pik SFRJ filmske produkcije, ne samo Neretva pomenutog Bulajića već i Bauerov Salaš u malom ritu – Zimovanje u Jakobsfeldu, baš kao i Otpisani – Povratak Otpisani ove i naredne godine pune jubilarnih 50 godina.

Uostalom Prle i Tihi i Mija Aleksić kao čika Žika prvi su spašavali američke pilote, a Radoš Bajić kao Dalibor leteo u Partizanskoj eskadrili Hajrudina Krvavca.