Srpski antirazvojni zemljotresi

Vodeći računa, pre svega, o najvažnijem resursu – građanima, jer bi njihova sveta dužnost trebalo da bude – opštegrađanska dobrobit.

Što se odluka/pravni akt odnosi na veći broj ljudi, to studioznost i istraživanje posledica njene primene u praksi, moraju da budu sveobuhvatniji i detaljniji, a rezultati sprovođenja da se periodično i na razumljiv način, tačno i bez sejanja magle, podnose javnosti.

Dakle, pri donošenju odluka/propisa neophodno je njihovo tiho demokratsko brušenje, bez brzanja i stavljanja pupka donosioca tih akata u centar zbivanja!

U Srbiji se, nažalost, iz godine u godinu sve robusnije postupa pri donošenju pravne legislative i razvojnih odluka.

Zato građani sve češće doživljavaju te propise i odluke kao nedobronamerne, te da su tu samo da bi bili oslonac za porobljavanje i pljačku naroda od strane uspostavljene politokratsko-kriminalne hidre, čiji kraci i pipala sežu do svake mesne zajednice i svakog preduzetničkog poslića.

I što je najgore, građani zbog takvog ponašanja donosilaca odluka/propisa sve više gube poverenje u institucije koje predstavljaju simbole države, pa mladi, potentni i školovani ljudi beže glavom bez obzira u zemlje u kojima, još uvek, živi demokratija, gde se štite ljudska prava od uzurpatora i gde postoji stvarna socijalna zaštita građana.

I u kojima se može privređivati i zarađivati mimo tzv. posebne volje i dozvole proždrljivih politokrata i užirenih donosioca institucionalnih odluka, i gde se može poslovati bez davanja „ujma“, kao neke vrste nejavnog dodatnog poreza, politokratskom ološu.

Nedržavničko ponašanje i odlučivanje vlasti u Srbiji postoji veoma dugo.

Nevolja je u tome što su takvi potezi državnih institucija, koji se mogu okarakterisati kao razarajući potresi koji nepopravljivo lome i drobe kičmu Srbije, nikako ne smiruju, već se superponiraju sa onima iz bližeg i daljeg okruženja i stupaju rezonance sa ludovanjem nastajuće vladajuće klase intelektualno nedovršenih „baš-me-brigaša“.

Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na dve skorašnje takve odluke koje će, po mnogima, ostaviti najdestruktivnije posledice na srpsko društvo i državu.

Prva od njih je ona kojom su u periodu od četiri godine protivzakonito i neustavno „skresane“ penzije tzv. bogatim penzionerima.

Ne samo što je takvom odlukom od oko dve petine penzionera oteto preko osam stotina miliona evra, nego je ta odluka razorila i podelila najstariju, inače veoma empatičnu populaciju građana Srbije, na dva protivstavljena segmenta.

Donosioci pomenute odluke posegli su za masovnim, selektivnim i diskriminatorskim otimanjem tuđeg vlasništva i stečenih prava građana, po metodologiji koju su pre sedamdeset godina uspostavile „proleterske oslobodilačke brigade“.

Ne obzirući se na to što će neke nove generacije morati da vraćaju oteto i da ispaštaju zbog pohlepe, građanske nedovršenosti i alavosti svojih „proleterskih“ predaka.

Međutim, gledano sa ove vremenske distance, sve jasnije se vidi da ne stoje obrazloženja donosioca spomenute odluke da je pljačka „bogatih penzionera“ izvršena zbog pretećeg bankrota Srbije.

Već da je tako postupljeno da bi se, normalno iz politikantskih i politokratskih razloga, podelilo do tada prilično homogeno penzionersko telo na tzv. siromašni i tzv. bogati deo, jer je neko procenio da se na taj način najlakše može razbiti prilično čvrsta penzionerska organizacija koja je preživela mnoge bure i oluje koje su ciklično indukovale srpske nadrndane i nedovršene „liderske ličnosti“.

A stvarni razlog za to je, ustvari, bila materijalizacija nastojanja unuka i sinova „boraca proleterskih brigada“ da kroz unošenje razdora među penzionere vežu za sebe većinsku, milionsku, populaciju tzv. siromašnih penzionera i učine je svojim pouzdanim glasačkim telom, o kome oni, eto, „jedini brinu“ i „čine sve da ga zaštite“.

Druga odluka koja ima sve karakteristike prethodne je ona koja je omogućila noćno rušenje i otimanje privatne imovine da bi se na njoj izgradilo ono što se sada naziva „Beograd na vodi“. I ona će imati, ili već ima, razorne posledice po razvoj Srbije.

A stanovnike tog „stambenog kokošarnika“, od kojih su neki uložili svoj mukotrpnim radom stečeni novac, zbog one narodne „oteto – prokleto“, večito će opterećivati to što žive na „prokletoj belosvetskoj perionici nelegalno stečenog novca“, i sve što im se bude dešavalo vezivati za tu činjenicu.

Autor je inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.