Pre više od 14 godina u jednom intervjuu Đinđić je rekao da je od pobede Koštunice na predsedničkim izborima, samo pobeda Šešelja gora opcija. Danas kada se birači u Srbiji pripremaju za učešće na novim izborima, Koštunice nema u političkom životu, ali se vratio Šešelj, nakon dobrovoljnog izgnanstva od 2003. godine kada se iz nikad rasvetljenih razloga predao Haskom sudu.
U proteklom periodu je u našoj zemlji mnogo učinjeno u smislu ekonomskog oporavka, izgradnje institucija, procesu evropskih integracija, dijaloga sa Kosovom, itd. Nikako se ne bi moglo zaključiti da je proces razvoja srpskog društva zaustavljen, uprkos brojnim i izuzetno teškim preprekama sa kojima smo se suočavali. Jednostavno, statistika demantuje takvu tvrdnju. Međutim, povratak Šešelja je pomerio čitav politički život u desno i značajno doprineo raspirivanju nacionalizma u regionu.
Simboličkim paljenjem zastava Hrvatske, EU, NATO i drugih zemalja, Šešelj je osokolio nacionalističku svest i desničarske političke snage u Srbiji, koje su u ponovo prepoznale u Šešelju originalnog predvodnika ideologije Velike Srbije koja je zavila u crno srpski narod na prostoru bivše Jugoslavije i izazvala patnje, stradanja, uništenja i konfrontacije bez presedana između južnoslovenskih naroda. Ne sme se nikako zaboraviti da je Šešelj recidiv i jedan od dva stuba u ideološkom, personalnom i izvršnom smislu nekadašnjeg nacional-socijalističkog režima koji je vladao Srbijom do 5. oktobra 2000. godine. Srpski birači ne mogu sebi dozvoliti da potcene okrutnost, beskrupuloznost i destruktivni potencijal ove ideologije mržnje čiji su taoci već jednom bili i čiju su diktaturu skupo platili.
Posledice katastrofalnog perioda nacional-socijalističkog režima Milošević-Šešelj i dan danas su u suštini osnovni generator svih problema srpskog društva. Dovoljno je podsetiti se da je pad društvenog proizvoda usled raspada jugoslovenskog tržišta, ratnih napora i sankcija Ujedinjenih nacija je u periodu od 1991-1993 iznosio preko 50 odsto.
Poređenja radi, velika svetska ekonomska kriza 2008 godine, sa stopama pada od 8 odsto BDP-a u pojedinim zemljama, a na globalnom nivou od oko -1 odsto, spram srpske potpunog sloma srpskog ekonomskog organizma u poslednjoj deceniji XX veka izgleda kao blagi kašalj. Ekonomski raspad Srbije sa svim svojim posledicama doveo je do potpunog urušavanja svih sistema funkcionisanja jednog društva i može se uporediti jedino sa ratnim razaranjima koje je Evropa preživela u II svetskom ratu.
Hiperinflacija, stotine hiljada uništenih radnih mesta, nedostatak lekova i medicinskih sredstava, manjak energije i goriva, nestašice hrane samo su neke od karakteristika svakodnevnice srpskih građana tokom devedesetih, i čak ni to nisu one najtragičnije. Ljudske žrtve i materijalna razaranja tog perioda ni dan danas nisu popisane ni procenjene, a radi se o najgorim posledicama ideologije Velike Srbije i zločinačkog udruženja u kom je Milošević bio glavni egzekutor, a Šešelj glasnogovornik.
Razbijanje zajedničke države od strane Miloševića i Šešelja uz podršku paravojnih formacija poput Arkanovih tzv. „tigrova“, Belih orlova, ili SAJ dovele su do neslućenih zločina na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije. Povratak Šešelja i tolerantan odnos vlasti prema njegovim provokacijama je najgora usluga koju jedna vlast može učiniti građanima Srbije i srpskom narodu. Ako država Srbija nema snage da se obračuna sa jednom budalom, i to vrlo opasnom, šta onda očekivati kao reakciju u susednim državama, a posebno ako tu budalu imitiraju druge svojom zapaljivom nacionalističkom retorikom. Nacionalistički džihadisti su veća pretnja po srpski narod nego verski fundamentalisti, jer oni ne poštuju ništa, čak ni institucije naroda kome pripadaju i iza koga se zaklanjaju.
Kako drugačije tumačiti raspirivanje mržnje od strane Vulina koji, u trenutku kada SPC i katolička crkva u Hrvatskoj formiraju zajedničku komisiju koja treba da ispita sve aspekte uloge Stepinca, sa mesta državnog funkcionera koji po ideologiji kojoj navodno pripada ne bi trebao da veruje ni u kakav raj, proziva nebesa i Boga.
Izuzetno plemenitu i potrebnu poruku pomirenja koju je u duhu iskrenog hrišćanstva srpski patrijarh Irinej uputio Hrvatima da Srbi nemaju bliže od njih, propratile su salve osuda sa etiketama da je izdajnik. Ne mogu u srpskom društvu, niti u bilo kom društvu, postojati ravnopravno dva sistema vrednosti gde Šešelj i njemu slični nacionalsocijalisti i „crnokošuljaši“ smatraju sve Hrvate ustašama, a vrhovni verski vođa srpskog naroda smatra te iste Hrvate najbližim Srbima.
Potceniti Šešelja, i porast ekstremne desnice u Srbiji, te pravdati njihov očekivani ulazak u parlament, ekonomskom krizom, migrantskim talasom ili krizom Evropske unije, nije dovoljno ubedljiva analiza. Srpski džihadisti će uvek naći razlog svog postojanja i pravdati svoju mržnju, radi se o jednoj vrsti društvene patologije na koju nije imuno ni jedno društvo, pa bilo ono najbogatije, najhumanije i najrazvijenije u istoriji ljudske civilizacije. Ne treba tražiti druge primere koji dokazuju takvu tvrdnju od Brejvika koji je u Norveškoj hladnokrvno pobio desetine nedužnih mladih ljudi samo u ime svoje nacionalsocijalističke ideologije koja pri tom nalazi svoje nadahnuće i u srpskoj verziji te iste ideologije. Šešelj je po svom dolasku počinio nekoliko krivičnih dela koja nisu procesuirana pod opravdanjem da je u toku postupak u Hagu protiv njega.
Međutim, srpska država mora pokazati da zakon važi za sve pa i za Šešelja, kakav god da je taj zakon, jer ako nema zakona onda, kako bi rekao čuveni profesor Radomir Lukić, dolazi do anarhije, a anarhija rađa tiraniju. Pri tom neka im za primer služi i sam Milošević koji se nije libio da uhapsi Šešelja i strpa ga u zatvor 1994. godine, te osudi na osam meseci zatvora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.