Srpski i svetski kovid nacionalizam

Kovid nacionalizam kombinuje tezu o globalističkoj teoriji zavere svetskih moćnika poput Bila Gejtsa ili ljudi „reptila“, zajedno sa odbranom „nacionalnog“ identiteta. Istovremeno nacionalizam se, kao i uvek, ogleda i u novoj aplikaciji ocrnjivanja drugih.

Tramp je često nazivao korona virus „kineskim virusom“ ili „virusom iz Vuhana“, što je za posledicu imalo nagli rast napada na ljude azijskog porekla u SAD.

Međutim, zaštitnici „nacije“ nisu se zaustavljali samo na onima što liče na Kineze, već su ciljali i muslimane i imigrante koji su inače dežurni neprijatelji „prave američke nacije“, bele i po mogućstvu protestantske, optužujući ih da su glavni „uvoznici“ virusa u SAD, uz liberale, „izdajnike nacije“, tj. „autošoviniste“, koji pomažu ovim neprijateljima.

Kulminacija ovih nasilnih pokreta bio je napad na Kongres SAD, 6. januara ove godine.

S druge strane Atlantika, nasilni napadi na institucije desili su se maltene u svakoj evropskoj državi.

U Italiji je tako kombinacija navijača i fašističkih pokreta, poput Forza Nuova i Casa Pound, iskoristila mirne proteste kako bi izazvali nerede u Milanu, Torinu, Rimu i drugim gradovima, često i uz savezništvo ekstremne levice, koju uspešno naseda na antiglobalistički mamac nacionalista u borbi protiv liberalizma „velikog kapitala“ i zaveri farmaceutske mafije.

U Nemačkoj su nacisti sa zastavama imperijalne Nemačke umalo upali u zgradu Bundestaga, podsećajući na vreme pred dolazak Hitlera na vlast.

Svojstveno svim ovim pokretima od SAD do Australije je izrazit „nacionalni“ karakter demonstranata, koji uvijeni u nacionalne zastave pevaju nacionalne reinterpretirane himne ili crkvene pesme kao pokliča protiv razuma, nauke i medicine. Nacionalistima je virus novi nevidljivi, stvarni ili izmišljeni, neprijatelj „nacionalnom identitetu“, a ne pretnja po život i javno zdravlje.

Srbija isto tako nije imuna i od ovog pojavnog oblika nacionalizma, dovoljno je prisetiti se pokreta „gračaničkih stražara“ i njihovog raspopa Gavrilovića prošlog leta, te pojedinih izjava čak i lekara, od Nestorovića do Grujičićeve, koji besprizorno koriste uslove pandemije kako bi propagirali nacionalističku tezu o „genetskoj superiornosti“ Srba.

Nacionalizam je globalni fenomen, koji u zavisnosti od sredine, tj. naroda, u kojem deluje ima svoje specifičnosti, ali je matrica uvek ista.

Nacionalisti izrazito lako i ubedljivo interpretiraju okolnosti i stvarajući jednu lažnu realnost igrajući na strahove ljudi. Jedan ugledni profesor sociologije je nedavno naveo primer njegove studentkinje koja je na njegovo pitanje „Zašto se još nije vakcinisala?“ odgovorila: „Znate, profesore, ceo svet mrzi Srbe… da nije ovo nastavak Milosrdnog anđela.“

Dakle nacionalisti ubede ljude da ceo svet mrzi Srbe, da je postojala operacija pod nazivom „Milosrdni anđeo“, (iako takva operacija nikada nije postojala već „Udružena snaga“), da su „genetski superiorniji“, te je neminovan zaključak da se radi o još jednoj epizodi u opštoj zaveri protiv Srba, od Vatikana i Kominterne do Bila Gejtsa i 5G.

Protest Kovid nacionalističke koalicije antivaksera, antiimigranata i ostalih, u Srbiji je dobio novi scenski izraz igranjem užičkog kola oko spomenika Stefanu Nemanji, „dance macabre“ XXI veka.

Dakle nacionalisti, u zavisnosti od okolnosti, atraktivnosti pretnje kao izvora straha, samo prilagođavaju svoju retoriku, ali su uvek osnovni izvor straha ljudi drugačije kulture, odnosno pogleda na svet.

AdF u Nemačkoj, Le Penova u Francuskoj, Vilders u Holandiji, Salvini u Italiji, Orban u Mađarskoj, Tramp u Americi, bregzitovci u Velikoj Britaniji, svi ovi političari i političke snage su donedavno igrali na pretnju od „drugačijih“, migranata, po nacionalni identitet, a danas su opet ti „drugačiji“ u dosluhu sa virusom kako bi navodno uništili naciju.

Nacionalizam, vidi se i na primeru kovida, suštinski je uvek isti, bez obzira na epohu ili kontinent, potvrđujući tezu mnogih mislilaca, poput španskog filozofa Ortege y Gasseta, da se radi o ideologiji sebičnosti, bez razumevanja za interese drugih, neurotične fiksacije sa „pravim“ nacionalnim identitetom.

Ko ovo ne priznaje i pravi razlike između jednog i drugog nacionalizma, navodno prema njihovoj ideološkoj suštini i emotivnoj matrici, samo pokušava, iz određenih razloga, da jedan nacionalizam opravda spram drugog.

Ideološki, nacionalizmi funkcionišu na istoj emocionalnoj matrici, kako piše Harari, „nacionalizam je jedina današnja ideologija koja smrti dodeljuje suštinsku ulogu“.

S druge strane, postoje razlike između nacionalizama u njihovoj snazi na operativnom planu.

Pretnja po mir od nacionalizma u velikoj društvenoj zajednici, poput Nemačke ili Japana, mnogo je veća od nacionalizma na Fidžiju ili Luksemburgu.

Drugim rečima, nacionalizam koji raspolaže sa više resursa je opasniji od onog koji raspolaže sa manje (broj ljudi, ekonomska snaga, brojnost i opremljenost vojnih efektiva, itd.), ali ga ne čini idejno drugačijim.

U regionalnom kontekstu optužbe bugarskih nacionalista da je makedonski nacionalizam pretnja po Bugarsku ili srpskih da je crnogorski nacionalizam pretnja po Srbiju su apsurdne i predstavljaju izgovor i opravdanje za sopstveni nacionalizam.

Istovremeno, makedonski nacionalizam je pokazao da može predstavljati pretnju po drugu naciju u okviru jedne države koju će albanski nacionalisti spremno iskoristiti za svoje ciljeve.

Tako je 2001. godine povod za napad albanskih nacionalista na makedonske snage bezbednosti bilo ograničavanje upotrebe albanskog jezika, od strane makedonske nacionalističke vlade VMRO-DPMNE.

Epilog ovog sukoba je Ohridski sporazum, postignut zahvaljujući EU, kojim je regulisan način korišćenja albanskog jezika i etničke tenzije su smirene, ali tek nakon 250 poginulih i preko 1.000 ranjenih.

Nacionalistima je svojstveno da samo vrebaju priliku za sukobe, jer prema ovim ideolozima smrti nema ništa lepše nego umreti za naciju, da li od metka ili od virusa, svejedno je.

Nacionalisti, bez obzira da li se nazivali nacisti, fašisti ili frankisti, su neka vrsta nekrofila, ljudi fasciniranih smrću, posebno drugih.

Prizivanje što više žrtava na oltaru nacije ili razmena fotografija osakaćenih i dekapitiranih tela preko mobilnih telefona, imaju istu psihološku suštinu, uzbuđenost na pomisao o mrtvima i smrti.

Millan Astray, osnivač Španske legije stranaca, Frankov Gebels, ushićeno je klicao „Živela smrt!“ („Viva la muerte!“), na šta je jedan od najvećih španskih pisaca Miguel De Unamuno primetio da je to nekrofilska zakletva i odgovorio: „To je isto kao da kličete ‘Neka umre život!'“.

Sveprisutnost smrti i nebitnost (tuđeg) života je u korenu ove ideologije, tako da je jasno zašto se nacionalisti lako odriču maski, tvrde da se radi o „najsmešnijem“ virusu, diluju kokain ili orgon, veruju u teorije zavere i sopstvenu zavetovanu „genetičku superiornost“ koja im zasigurno obezbeđuje besmrtnost, bilo u spomenicima ili u „kraljevstvu nebeskom“, a po mogućstvu i jedno i drugo.

Autor je advokat iz Beograda