Srpski univerziteti prepuni mediokriteta

Time je posle višemesečne neizvesnosti i medijski indukovanog saspensa ovaj po mnogo čemu poseban primer akademskih izbora dobio svoj epilog. Slutim da će i dalje biti nekih reagovanja, jer ima mnogo onih koji ovom odlukom Senata nisu zadovoljni, ali to više neće imati veliki značaj za koleginicu Todorčević i njeno novostečeno zvanje. Međutim, ono što sada ima itekako smisla jeste osvrt na sistemske probleme u našem univerzitetskom sektoru, odnosno pitanje zašto nam se ovakve stvari događaju.

O proceduri izbora univerzitetskih kadrova govorio sam i pisao mnogo puta, uvek negativno, a ovom decenijskom problemu naših univerziteta posvetio sam i čitavo poglavlje knjige o srpskom visokom obrazovanju. U ovom kratkom tekstu navešću samo neke od sistemskih prslina koje su na primeru izbora koleginice Todorčević postale izrazito vidljive. Da biste ih zapazili, ne morate biti ni matematičar ni nastavnik na FON-u, ne morate čak ni biti zaposleni na univerzitetu, dovoljno je da razmišljate svojom glavom.

Sistem koji prečesto generiše sporove u kojima su svi donekle u pravu nije dobar i treba ga što pre menjati. Spor oko izbora koleginice Todorčević bio je upravo takav – svi su pomalo bili u pravu. Oni na strani kandidatkinje (i ona sama) isticali su da se mora poštovati pozitivan izveštaj Komisije za izbor, da je reč o tipičnoj opstrukciji iz netrpeljivosti prema kandidatu kao i to da bi Senat morao da preuzme odgovornost (što se na kraju i dogodilo), dok je druga strana insistirala na rezultatima glasanja najstručnijih tela, a to su Katedra za matematiku FON-a, Matematički fakultet i Veće naučnih oblasti za prirodno-matematičke nauke, naglašavajući pritom da bi suprotna odluka Senata bila ozbiljan presedan. Ovo su samo najvažniji iskazi, povodom čitavog ovog slučaja napisano je ili izgovoreno još mnogo stvari, ali se veći deo toga uglavnom svodi na lične kvalifikacije i optuživanja.

Za pojavu ovakvih slučajeva najodgovorniji je sistem, jer zbog njega u sprovođenju akademskih izbora mešamo pojmove izbor i unapređenje. Ovaj pojmovni konflikt postoji uprkos tome što je Zakon o visokom obrazovanju jasan, jer predviđa samo izbore u zvanja. Ali džaba nama i ovakva nedvosmislena odrednica kada se ona u praksi vitoperi, jer onog trenutka kada se na konkurs javi neko ko je već zaposlen na istom fakultetu – a to se događa u devedeset i pet od sto slučajeva – scena izbora se neizbežno pretapa u scenu unapređenja.

Razlika između ovih pojmova nije samo semantičke prirode, stapanjem izbora i unapređenja dolazi do jačanja uloge socijalnog faktora, jer se procedura neizbežno svodi na to da ako kandidat ne bude promovisan onda ostaje bez posla. Da bi se ovaj socijalni momenat ublažio u praksi se često koristi mogućnost raspisivanja konkursa za izbor u zvanje u kojem se nastavnik već nalazi. Naivni ovde mogu pitati: „Ali, koji nastavnik, zar konkursi nisu potpuno otvoreni za sve, zar Zakon ne poznaje i ne priznaje samo izbore? To, kao što rekoh, mogu pitati oni naivni, mi koji radimo na univerzitetu znamo da je u našim konkursima sve već unapred poznato, samo ponekad zna da se zakomplikuje.

Vrhunac proceduralnog zapleta u slučaju izbora Vesne Todorčević dogodio se upravo na početku, pri samom raspisivanju konkursa. Katedra za matematiku FON-a „nije želela? da bude raspisan konkurs za redovnog, već za vanrednog profesora(!) To znači da se članovi katedre unapred nisu slagali s time da koleginica Todorčević bude promovisana u više zvanje, mnogo pre nego što se, ne ona, nego bilo ko uopšte javio na konkurs, tačnije pre nego što je konkurs uopšte i raspisan. Zbog toga je sledila odluka dekana FON-a, koji je iskoristio svoje ingerencije i raspisao konkurs za izbor u zvanje redovni profesor. I ovde je stvar jasna, dekan je svesno, ali svakako ne sam već zajedno s kandidatkinjom, prihvatio rizik da ako procedura bude krenula po zlu, ona, kandidatkinja, može ostati i bez posla. Ni članovi Katedre za matematiku ni dekan nisu prišli raspisivanju konkursa onako kako predviđa zakon, a to znači u vidu izražavanja potrebe fakulteta za nastavnikom određenog zvanja, pa ko se prijavi, prijavi. Umesto toga, upustili su se u procenu da li kandidatkinja Todorčević zaslužuje unapređenje ili ne.

Upravo tada kada je raspisan konkurs širom su otvorena vrata za sve što će se kasnije dogoditi. Svi ti događaji, kao uostalom i sam epilog, sveli su se na manje ili više uspešno nadmudrivanje i lobiranje jedne, odnosno druge strane, dok o kvalitetu i naučnim rezultatima kandidatkinje nisu govorili ništa. Saznali smo da koleginica Todorčević ima priličan broj i neprijatelja i prijatelja, kao i to kako su oni raspoređeni u našoj akademskoj zajednici, više od toga – ne. U takvoj situaciji odluka Senata BU i jeste logičan sled ranijih zbivanja – završni presedan u nizu presedana. Senat jeste manje stručan od tela koja su se o izboru izjasnila negativno, ali šta je u tome sporno? Ako Senat nema mogućnost da preinači odluke stručnih tela, zašto se on uopšte pita? Najzad, ovaj krug presedana su stručna tela i započela onda kada je preinačena odluka Komisije za izbor.

Ako želimo da nam se ovakvi izborni sporovi više ne događaju najpre moramo i formalno odvojiti izbore od unapređenja. Recimo, ako bi već prvi izbor u nastavničko zvanje (bilo koje) automatski značio i stalno zaposlenje, onda bi postupak (eventualnih) unapređenja mogao da se sprovodi po potpuno drugačijoj dinamici i labavijim rokovima. Time bismo smanjili uticaj socijalne komponente, jer se u slučaju neuspeha pri unapređenju ne bi gubio posao (ali bi zato neki nastavnici išli u penziju kao docenti). Pored toga, u svim komisijama bi trebalo da učestvuju eksperti iz inostranstva, jer samo tako možemo sprečiti da lični odnosi, netrpeljivost i drugi neakademski faktori imaju presudnu ulogu pri izborima.

Način biranja univerzitetskih nastavnika već godinama nagriza naš visokoobrazovni sistem i ubrzo nećemo biti u stanju ni da sagledamo sve negativne posledice. Farsa od izbora učinila je da su srpski univerziteti danas prepuni mediokriteta za koje se jedino ne zna da li ih je lakše uplašiti ili potkupiti. Pored njih, a kao rezultat iste negativne selekcije, imamo i one koji su takođe osrednji u struci ali su zato vrhunski u manipulacijama. Ove dve grupe nastavnika zajedno učestvuju u donošenju velikog broja važnih odluka, zbog toga naše visoko obrazovanje nema mnogo važnijih problema od načina biranja kadrova.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU