Srpski ‘Votergejt’ ili stvaranje kulta žrtve

U nizu afera koje unespokojavaju građane, krajem prošle i početkom ove godine, obnovljena je, više puta prezentovana (ali bez javno poznatog ishoda), afera o prisluškivanju i ugroženosti predsednika Srbije.

Vrh vlasti sumnjiči mafiju, uz pretpostavku da postoji sprega sa stranim faktorima. Da je predsednik jedini (?) u zemlji ozbiljno bezbednosno ugrožen (bez pojedinosti koje mogu da ukažu na osnovanost pretnji) saopštio je javnosti ministar odbrane i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti Nebojša Stefanović, da bi sam Aleksandar Vučić nagovestio kako se ovo neće dobro po njega završiti i obznanio da zna ko stoji iza pokušaja državnog udara (?), ali ne bi da izlazi s tim u javnost. Vest ne bi imala težinu da se nije oglasio i ministar policije Vulin – „… predsednik je rekao istinu, ne zarad političkog marketinga. Na nama je da tu istinu potvrdimo.“

Dotični ministar je, u više navrata (kao ministar odbrane), izjavio da Srbiji preti opasnost iznutra.

Da li je državna stabilnost i bezbednost predsednika, zaista, ugrožena ili je u pitanju spekulacija kojom se kreira lažna slika stvarnosti i prikrivaju brojni problemi?

Da li se, bez onih koji ‘stavljaju klipove u točkove našeg razvoja’, ne može objasniti pad životnog standarda, neobuzdanost korupcije i organizovanog kriminala, ‘odliv mozgova’, degradacija životne sredine,…?

Za analizu (dez)informacija i pokušaj da se spin demaskira potrebno je vreme, kojeg građani nemaju dovoljno. Zato se vesti često ponavljaju, čak i sa istovetnim sadržajem, da bi se čitaocima i/ili slušaocima uskratila mogućnost da ‘povežu’ neka lica sa nekim dešavanjima.

Navodi o prisluškivanju, pa i fizičkoj ugroženosti visokih državnih funkcionera, nisu iznenađujući – od 2012. godine ciklično se vraćaju u srpsku javnost.

Naime, nakon što je postao predsednik Srbije, Tomislav Nikolić je tvrdio da se on i Vučić (ondašnji potpredsednik Vlade) prisluškuju, da je zabrinut za premijerov život i da je nezadovoljan bezbednosnim izveštajima koji mu se šalju.

Da ga službe prisluškuju ponovio je 2013. i 2015. uz napomenu da nema poverenja u Bezbednosnu informativnu agenciju. U iole uređenoj državi, ispoljeno nepoverenje predsednika države prema svojim službama bezbednosti, bilo bi dovoljan povod za smenu mnoštva funkcionera, a i opstanak vlade bi bio upitan.

Svakako, oprez nije naodmet, s obzirom na činjenicu da su, samo u protekle 24 godine, u Srbiji ubijeni policijski generali – Radovan Stojičić (zamenik ministra unutrašnjih poslova) i Boško Buha (pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti), zatim ministar odbrane Pavle Bulatović i predsednik Vlade Zoran Đinđić.

Ali, panika koju šire ministri i predsednik države nema veze sa oprezom, kao što nema veze sa razumom ‘(pr)ocena’ ministra Vulina da je ‘policija efikasna – što ništa ne znači, jer smo, statistički, bezbedna zemlja, ali građani se osećaju nebezbedno'(?).

Prema uveravanjima stranačkih funkcionera, prisluškuju se i uticajni opozicionari. I to od devedesetih godina prošlog veka, kada je na vlasti bila radikalsko-socijalistička koalicija, do danas. Da je tako, potvrđuje (opet) Nebojša Stefanović ističući da je Aleksandar Vučić bio „na merama“ od 1995. do 2000. godine, ali i kasnije.

Nije sporno da li ima (ili je bilo) prisluškivanja ili ne – već da li je ono po zakonu ili nije. Javnost ostaje uskraćena za to saznanje, jer nijedan nadležni državni organ nije, nakon ‘opsežnih istraga’, izašao sa zvaničnom potvrdom ovih navoda, niti je bilo ko odgovarao za, eventualno, nepoštovanje zakona. Tome doprinose i ‘mete’ koje iznoseći ‘saznanja’ sebi bliskih ljudi, kompromituju ustanovljavanje činjenica.

Šta god bio motiv, višegodišnje plasiranje ovakvih informacija ispoljava nemoć države i obezvređuje rad bezbednosnih službi, policije, tužilaštva i sudova i obmanjuje javnost, stvarajući konstantnu napetost i osećaj straha.

Kako da se osećaju građani zemlje u kojoj ‘vrhovni komandant’ – najmoćniji čovek u Srbiji nije siguran i gde ministri, jedan za drugim, ponavljaju da su zabrinuti za njegovu bezbednost, sumnjajući u institucije za čije su funkcionisanje odgovorni? Loša poruka se šalje i međunarodnoj javnosti – dok zvaničnici ističu kako je zemlja lider u koječemu, bezbedna za investicije i investitore, ‘spremna’ za EU,… prevladavaju vesti da predsedniku (neretko i njegovoj porodici) preti opasnost.

U političkim borbama, čak i u okviru koalicija na vlasti, u kojima niko nikome ne veruje, prisluškivanje, praćenje listinga razgovora mobilnim telefonima,… očito je „oružje“ kojim se diskredituju pojedinci, vlast ili opozicija.

Metod delovanja bezbednosnih struktura, koji bi trebao da se nalazi pod civilnom kontrolom i da se primenjuje u skladu sa propisima, pokazuje sve slabosti kada počne da se koristi u političkim obračunima. Kontrola nadležnih, uključujući i poslanike Skupštine Srbije, izostaje zbog odsustva zainteresovanosti ili znanja da sprovedu istu na adekvatan način.

Nesposobnost i/ili medijsko spinovanje stvaraju utisak da imamo slabu državu. Ako i postoje pretnje visokim funkcionerima (što nije neuobičajeno i van granica ove zemlje), reakcija nadležnih treba da bude diskretna, odlučna i efikasna, a ne da, iz godine u godinu, režimski mediji stvaraju atmosferu linča prema svakom ko kritikuje i bilo šta negativno izgovori ili napiše o predsedniku države, predstavljajući ga kao žrtvu. Ministri, umesto što učestalo podgrevaju priču o rizicima, treba da se posvete svom poslu, da bi i službe bezbednosti radile svoj.

Ako su one, pak, uzrok nevolja, onda imamo veći problem nego što možemo pretpostaviti, jer ih vode ljudi koji nisu u stanju da ga reše, ili za to nemaju iskrenu nameru. To bi značilo da je bezbednosni sistem urušen.

Na kraju, treba imati u vidu da su funkcije predsednika države, Vlade, Skupštine, ministara… bezbednosno rizične. Shodno tome, od obaveštajnih i ostalih nasrtaja stranih službi i domaćih neprijatelja, lica od važnosti za nacionalnu bezbednost štite službe bezbednosti i drugi nadležni organi.

Prisluškivanje može biti metod istrage u sklopu kontraobaveštajnog rada. Zakon štiti saradnike službi bezbednosti, akcije koje se sprovode i podatke do kojih se dođe primenom propisanih mera i postupaka. Ništa što je od značaja za nacionalnu bezbednost ne saopštava se javnosti.

Ukoliko je Vučić zaista prisluškivan godinama unazad, to bi značilo da je okružen nesposobnim ljudima koji brinu o njegovoj bezbednosti.

Autor je general-potpukovnik u penziji