Srpsko izbegavanje poreza

Poreska „evazija“ predstavlja jedan od značajnih činilaca sive ekonomije i boljka je svakog društva. Reč „evazija“ potiče od latinske reči „evaddere”“, što znači bežanje, odnosno izbegavanje. Izbegavanje plaćanja poreza prisutno je u svim zemljama i u svim sistemima i može da bude zakonito i nezakonito. Zakonita evazija podrazumeva radnje koje nisu u sukobu sa zakonom, a za cilj imaju izbegavanje ili umanjenje poreskog tereta bez kršenja zakonskih odredbi, odnosno uz puno poštovanje poreskih normi. Bežanje od obaveza plaćanja fiskalnog tereta često podrazumeva i nezakonito ponašanje. Ako poreski obveznik, izbegavajući plaćanje poreza dođe u sukob sa pravnim propisima, govori se o nezakonitoj ili o nedopuštenoj poreskoj evaziji, kao jednoj vrsti otpora plaćanju poreza.

Otpor plaćanju poreza rezultat je mnogih faktora. Elementi koji utiču na intenzitet otpora plaćanju poreza su najčešće visina poreskog opterećenja, namena trošenja sredstava prikupljenih porezom, poreski oblik, percepcije javnosti da li je poreski sistem pravičan ili nije i slično. Izuzetno visoki porezi na lične dohotke dovode do formalnog smanjenja radne snage, odnosno zaposlenosti, što se odražava rastućim neformalnim zapošljavanjem. Rad na crno u okvirima sive ekonomije neminovno dovodi do izgubljenih poreskih prihoda zbog raširenog izbegavanja plaćanja poreza. Drugi problem odnosi se na nivo i strukturu poreza na prihode, poreza na prihode od pojedinaca i preduzeća koji ne doprinose štednji i investicijama u formalnoj privredi. Naime, komplikovani poreski sistem i visoke poreske stope gotovo niko u privatnom sektoru ne poštuje.

Plaćanje poreza kod obveznika naravno da izaziva pogoršanje njegovog materijalnog statusa. To negativno delovanje poreza izaziva otpor plaćanju poreza. Međutim, ukoliko je poreski sistem usklađen sa realnom situacijom na tržištu, a redovnim plaćanjem poreza obveznik dobije određenu satisfakciju, a ne samo kaznu, ta negativna „strana“ poreza se smanjuje. Te satisfakcije mogu biti razne – od umanjenja poreza, oslobađanja plaćanja nekih parafiskalnih nameta, pa do na primer lakšeg i bržeg dobijanja povoljnijeg kredita. Dakle, odgovorna država mora da nastoji da ublaži ili ukloni negativno delovanje koje poreski sistem može da izazove ne samo sistemom kazni, već i stimulacijom i nagrađivanjem.

Međutim, naš poreski sistem je tako postavljen da prosto gura preduzetnika u izbegavanje poreza. Poreski sistem Srbije je napravljen da odgovara prvenstveno velikim kompanijama, dok su mali preduzetnici u krajnje nepovoljnoj situaciji. Samo onaj ko proizvodi ili trguje sa velikim količinama može da dosegne „zelenu granu“ i da ostvari profit. Dovoljno je pitati bilo kog malog preduzetnika koliko njemu ostane ukoliko državi plati sve namete? Odgovor će u 99 odsto slučajeva biti: „Ništa, još sam u gubitku“.

Srbija je u protekloj deceniji sve podredila velikom biznisu, a „malog čoveka“ je zaboravila. Podrazumeva se da bez velikih ne može biti ni malih, ali isto tako je i činjenica da je razvoj malih i srednjih preduzeća osnov napretka ekonomije svakog društva. Neko će reći – ali Srbija je donela Strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća! Istina, ali samo na papiru, a bez konkretnih mera pomoći! Ono što je potrebno uraditi kako bi se direktno pomoglo razvoju preduzetništva je sniziti stope poreza i doprinosa na zarade za mala i srednja preduzeća, osloboditi plaćanja poreza na dobit za novoosnovana preduzeća u periodu od 5 godina, ukinuti parafiskalne namete kao što su firmarine i razne vrste komunalnih taksi i naravno ubrzati administrativnu proceduru kao večitu boljku našeg društva.

Brojne analize su ukazale da je neprilagođen poreski sistem i poreska politika među najvažnijim uzrocima pojave sive ekonomije u Srbiji. Samim tim poreska reforma u Srbiji nameće se kao neophodnost. Cilj reforme mora biti radikalno niži nivo poreza za određene kategorije, šire osnovice, jednostavnije poreske strukture, modernizovanje poreske administracije i još mnogo toga. Država mora imati čvrstu rešenost da održi poreze na niskom nivou i da ih pojednostavi, mora ojačati poresku administraciju i na taj način garantovati uspeh u borbi sa nosiocima evazije i sive ekonomije. Takođe, porezi moraju pokazati vremensko trajanje, jer samo ono što traje ima znak prepoznatljivosti, a česte izmene poreskih oblika pokazuju samo nesposobnost i lutanje poreske vlasti.