Prilično je neuobičajeno da poseta jednog stranog državnika, makar bio potpredsednik same Amerike, toliko dugo zaokuplja domaću javnost u raznim nagađanima, tumačenjima onoga što je rekao i šta bi se posle svega moglo očekivati. Razlog, doduše, može da bude činjenica da su američko-srpski odnosi u prilično dugom vremenskm periodu praktično zamrznuti, uprkos uspešne posete Borisa Tadića kad je prvi put bio izabran za predsednika Srbije i dočekan tamo s priličnom dozom entuzijazma.

Pri tome je neuporedivo više posvećeno prostora i vremena u rasparavama o Bajdenu u ulozi mrzitelja srpskog naroda naročito izraženoj prilikom bombardovanja Srbije za vreme Klinotna i „otcepljenja Kosova“ za vreme Buša sina, što je, uzgred rečeno, bila jedina tačka stalnog slaganja demokrata i republikanaca u SAD. Drugo o čemu se takođe govorilo bilo je – kakvu šargarepu on nudi. Očigledno ovde preovladava ubeđenje o obaveznom prilazu u stilu šargarepa -štap u međunardnim odnosima. Bajden nije imao u ruci ni jedno ni drugo, ponudio je samo bolje odnose koji mogu da se sastoje od milion malih koraka i izraza dobre volje, nešto što je vekovima zakonito u bilateralnim odnosima. A ako je već reč o pomalo izanđalim šargarepama i štapovima, onda bi se moglo reći i da je posle svega jasno da je lopta ovog puta – u srpskom dvorištu.

Ipak, postoji nešto što Bajden nije morao da učini, a učinio je, a što se uglavnom u svim ovim komentarima i nagađanjima ne spominje. Potpredsednik SAD je postavio venac na mesto gde je izvršen atentat na premijera Zorana Đinđića. Ovde je to, reklo bi se čak i u Demokratskoj stranci, marginalizovano kao neki privatni čin. Dovoljno je i sasvim malo znanja za posmatrače međunarodne scene da se shvati da je to bila svojevrsna poruka vlastima i srpskom narodu. Ono što bi Amerikanci nazvali „stejtmentom“: da su podržavali, ali i da dalje očekuju reforme koje je atentator na premijera definitivno prekinuo. Verovatno je tu bilo i manifestacije prijateljstva prema Demokratskoj stranci (ma kako to tamo bilo tumačeno) pored poštovanja prema porodici. Baš kao što u ono vreme šef američke diplomatije Kolin Pauel nije morao da dođe u takozvanu privatnu posetu porodici ubijenog premijera, a da to nije istovremeno značilo i „stejtment“ – da se očekuje da će sledeća vlada nastaviti ono što je Đinđić započeo.

Potreba da se ističu „mrzitelji Srba“ nije izostala ni u slučaju posete predsednika Tadića Francuskoj. Da li zaista neko ozbiljan misli da je predsednik Sarkozi gurnuo u stranu svog šefa diplomatije Kušnera, jer je odigrao ružnu ulogu prilikom bombardovanja Srbije i da bi to mogla da bude francuska šargarepa kao začin novih odosa? Čak i da jeste, u svetu pristojne diplomatije to se ne spominje. Baš kao što je i predsednik Tadić zaštitio Vuka Jeremića, iako je napravio gaf s poluinformacijama domaće javnosti za vreme svog boravka u Vašingtonu. Ili kako su svi ovdašnji zvaničnici glatko prešli preko (nezamislive i neosnovane) izjave Jeremićevog prvog čoveka Stefanovića da se sa Bajdenom uopšte neće raspravljati o Kosovu.

Hilari Klinton se, međutim, izgleda „iskupila“ za neprijateljsku ulogu prema Srbima poslednjim saopštenjem o saradnji Srbije sa Hagom, ali je pitanje dokle će to trajati. Šta ako stvarno Amerikanci ne pritisnu odmah i efikasno Holanđane zbog Mladića? Velika očekivanja koja se dnevno podgrejavaju u domaćoj javnosti mogu na kraju da donesu i razočarenja, baš kao što je i opažanje kako je u saopštenju sa razgovora s Bajednom, Mladić bio nekako na kraju teksta. Pa kako bi bio na „boljem“ mestu kad je ta stvar i taj zahtev dug deceniju? Veština je zato naći ijedno diplomatsko saopštenje u kojem se Hag i Mladić ne spominju.

Opreznost, mudrost i odsustvo euforije, tako značajni elementi svake diplomatije ovde očigledno nisu na ceni. Da jesu, ne bi ovih dana Oliver Ivanović na Bi-Bi-Siju morao da kaže da su u Ahtisarijevom planu za Kosovo bile prilično dobro smišljene zaštite srpskih svetinja, kulturnih spomenika i Srba. A Koštunica je bio taj koji je euforično, u ulozi šefa diplomatije praktično, stalno tvrdio u sedištu UN kako Ahtisari ne prolazi iako je, vidi se i danas (kao i onda) – prošao.

Ostaje još samo da se sazna u velikoj diplomatskoj akciji ministra Jeremića, koje to sve muslimanske, nesvrstane, zemlje nisu priznale Kosovo i da li se možda nekim slučajem bore protiv Al Kaide i terorizma na svojoj teritoriji. Jer i od toga zavisi „američka šargarepa“, pogotovo ako im se prizna da je potpredsednik u Beogradu na večeri kod Tadića sedeo i sa onima koji su bili na crnoj listi SAD.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari